Mozda je ovo bas trenutak da prodjemo unazad tunelima kroz vreme i dodjemo u Beograd, nas divni Beograd za vrene Drugog svetskog rata. 

 Moj tata je tada bio beba, pricao mi je da je spavao u decijim kolicima, nije bio organizovan krevet. Ostave ga tako ponekad mama i tata i odu u pozoriste. On mirno spava, sem sto je jednom ispao iz kolica, i nikom nista. Sam kaze kako to sad sve zvuci kao horor film za danasnje roditelje. Kolica napravljena od drveta, polukruzna, kupjena negde u gradu, mozda Robna kuca na kraju Knez Mihajlove, kasnije se zvala Nama.

Njegova mama, a moja

Nazvala ja mamu pre neko veče i tako, zapitkujem je koješta o prošlim vremenima i ljudima, a nju ta moja pitanja, uglavnom, nerviraju. Kaže: "Šta će ti to? Nećeš, valjda, o tome da pišeš?" Lažem je da neću, nego eto da nam razgovor što duže traje. I padne mi na pamet da je pitam kako su se pomirili ćale i Vito. Prve komšije, bre, živeli k'o jedna kuća, a zavadili se, samo krv što nije legla!

Sećam se kad su se posvađali da je bilo grozno i da smo ih jedva razdvojili da se ne poubijaju. Sećam se i razloga, Vitova snaja dobila neko ljubavno pismo, a on osumnjičio

Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste

Juče sam pričala sa drugom koji je lekar, i reče mi jednu stvar o kojoj razmišljam danima vezanoj za izolacije, #ostanikodkuce i svim preporukama koje su date, a tiče se starijih ljudi i onih koji imaju neku hroničnu ili imunološku

1. Prezime

1. Sve je relativno

               Dogodilo se to u ona dobra stara vremena kada su slave ponovo postale moderne i okupljale za svečarskom trpezom čak četiri generacije mnogobrojne rodbine tako da domaćini često nisu ni uspevali da se pošteno vide sa gostima koji su stizali u talasima, pa je trebalo, sve po propisima, izneti slatko i 'ladnu vodu, rakiju i kafu, pa predjelo, supu, sarme, pečenje, salate i sijaset sitnih kolača, i pri tome paziti da uvek u čašama bude dovoljno piva, vina, špricera i žutih i crnih sokova...

Što li sam je se noćas setila? Nisam pomislila na nju ima... Bože, otkad nisam pomislila na Slavku, a i sad mi njena slika jasna pred očima! Kao da je je juče bilo kad mi je pružila teglu pekmeza od kajsija, malo popravila izbledelu cicanu maramu i nekako zbunjeno promrmljala...

čitam sada  da je pred kraj razmišljao o samoubistvu, gorko je bio ranjen; da su ga prijatelji odgovarali i naglas, s njim, izvrgavali ruglu tu glupu ideju. to će biti smrt borisa davidoviča. nije voleo sažaljenja i sentimentalnosti ali jeste cenio iskrenost svojih prijatelja.

"Potpiši", rekao je oficir, "tvoj muž, Rade Panić, bio je ruski špijun, staljinista, izdajnik, neprijatelj naroda. To je šta ovaj dokument sadrži. Potpiši smesta!" Eva Panić nije mogla da odluči šta joj je bilo bolnije da čuje: opisivanje njenog muža kao izdajnika, ili pozivanje na njega u prošlom vremenu. Samo koji tren ranije je čula da se Rade, njen Rade kojega je volela svom dušom svojom, obesio u zatvoru. Novosti su je bacile u stanje šoka. Jedva da je počela da pojmi stravičnu realnost njegove smrti, a sada je nazivan izdajnikom i neprijateljem naroda. Osećala je kako počinje da joj narasta tupost u svim čulima.