Или како смањити притисак на пензиони фонд

          Задовољство ми је што могу да уступим своје блогодвориште својој драгој блогоколегиници IQIQIQ.

          Мислим да сам потонула већ неко време. Негативне вести нас засипају са свих медија, интернет портала, вебкаста и свих осталих модерних средстава комуникација. Некима од њих се придаје велики значај, неке се провуку онако лако, две раднице умрле у фабрици. Милисекундима проради нека емпатија у мени, протест, бунт, требало би нешто учинити. Захваљујем се мојој домаћици што ми је омогућила да мој милисекунд муке објавим. Скоро да сам размишљала чему. Сетила сам се оног лика недавно на протестима прошле године „ово је за тебе ћале". Није ово за мог оца, ово је да неко ако прогугла чује овиме да није сам, јер сам и ја касније сазнала да се ово зло није десило само мени и мом оцу него је стандард у овој несрећној држави где су приоритети одавно помешани.

Želim da vas upoznam sa Miškicom kroz ovu priču, devojčicom koja ima sedam godina. Miškica je zovu od milja, jer je nasmejana, sa očima kao u srne, zubićima niskama bisera i Miškica voli da uleće u zagrljaj.

Ima najnezniju dušu.To je dete koje je gorelo u požaru u Romskom naselju na Čukarici pre par godina, i imala je opekotine koje su prekrivale 90 posto njenoga tela. Jedva je preživela i kao takva, ostavljena sama, bila je u Tiršovoj godinu dana. Po odluci Centra za socijalni rad vraćena je u porodicu, koja je se prećutno odrekla, i po odluci Centra

               Veliki stari zidni sat je ćutao, jer ćuti već godinama, sve od kada je onom koji ga je redovno navijao jednoga dana prepuklo srce. Kaminski sat na polici se sve vreme vrpoljio. Okretao je nemušto svoje četiri zlatne kugle čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da mu je neprijatno i da ne zna šta bi sa sobom. Dežmekasti budilnik je stoga bio neoprostivo glasan obeležavajući svojim tiktakanjem svaku neuobičajeno dugu sekundu.

Bogte, već 19. decembar! Nova godina za 12 dana, depresija u najavi. Bojim se zaskočiće me i ovaj doček kao mnogi pre njega. 

Doček

Svečano postavljen sto za nas dvoje. Gledamo se preko ikebane, uglavljene između ovala i činija. Ja u lepoj crnoj haljini, našminkana, na nogama mi cipele sa visokom potpeticom. On u trenerci. Mrzi ga da se presvlači. Prelazi dlanom preko čekinjaste brade stare tri dana, kao da premišlja bi li se obrijao, a onda ga nemarno spusti na damastni stolnjak i kaže:

 - ’Ajde da jedemo, sad će da počne.

Ne pitam

Pre dva dana, tačnije u Četvrtak, delegirana sam u ime Odbora da odem u Ambasadu Francuske i da prisustvujem okruglom stolu povodom "Prevencije seksualne eksploatacije i prostitucije u Srbiji". Bili su pripadnici vlasti, opozicije, NVO sektora, ambasade. Eto i ja operska  umetnica , dugogodišnja aktivistkinja, i profesor neko ko se davno još 2000 tih susreo sa decom ulice, radio sa njima i slušao najteže moguće priče. Neke od njih ste čitali.

Stvarno sam htela da prestanem da pišem jer se vidi samo politički angažman a ne ljudski, ali mi je stigla poruka koja me je bukvalno rasturila.

"U detinjstvu me otac tukao, vređao i ponižavao. Izvukao bi me iz kuće i bacio preko praga. Rekao bi mi da sam smeće. To nije bio prolazni gubitak kontrole ili povremeni šamar po licu, već rutina sadističkog zlostavljanja. Moj zločin bila sam ja sama, tako da kazni nije bilo kraja. Morao je biti siguran da ću se slomiti."..

 Priča za decu

Niko ne zna kako je seme, iz koga je niklo Najlepše Drvo Na Svetu, dospelo na Sunčani Proplanak. Da li ga je doneo vetar ili ispustila neka ptica u letu? Svi pamte  da je padalo sa velike visine i iz sveg glasa zapomagalo "RAZBIĆU SEEE..."

 Čula ga je cela Šuma koja je rasla oko Proplanka  i svako drvo  u Šumi se naježilo od užasa.

Čule su ga i ptice, veverice i zečevi, i požurile na Propalnak da ga pronađu i pojedu. 

Čule su ga i Trave na Proplanku  pa su  hitro isplele svoje vlati da ga prihvate u naručje i brzo

Pre možda godinu ili dve dana napisala sam blog Porcelan, taj blog je istinita priča sa kojom smo živele nas četiri.