Uzmimo da na dan-dva poželelite da živite kao junak iz neke knjige, šta bi bilo najlakše? Svakako ne Čendlerov Marlou, ili, još strašnije, bilo koji lik iz dela Dostojevskog. Kafka takođe ne dolazi u obzir iz očiglednih razloga. Ima i lakših slučajeva, ali ono što je često zajedničko mnogim junacima romana, to je da žive sami. Taj preduslov mi se ispunio istovremeno sa završavanjem čitanja knjige pisca koga imam na umu kao idealnog za početnike u disciplini

Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.

Dugo nisam pisala, pa nisam ni filtrirala internet titbitse. U poslednje vreme rečenice koje često primećujem prateći online medije i socijalne mreže su, danas internet gori…internet je danas buknuo od besa zbog  .........,  a tu gde su mi sada tačkice, obično se nađe senzacija dana. U ovom javljanju bih se osvrnula na strane, uglavnom na američke medije i društvene mreže, i ono što saznajem preko njih, jer mi je to sticajem okolnosti od jesenas nekako najfriškije.

Neki koncepti su izgleda dušu dali, i kao da su smišljeni za

...online zvezdočatac, praseća plećka s rebarcima i cubokom, ja, i etc.

Ne znam šta da vam kažem, ni kako da počnem. Moram se vratiti par dana unazad, na tek minuli Božić.

Prvo odmah moram nešto da priznam; za Božić se godinama provlačim nekažnjeno zbog zloupotrebe službenog položaja, jer uvek nameštam da moj sin nađe paricu u božićnoj česnici. 

Međutim, ove godine su se zgodili potpuno novi momenti, a u istim okolnostima. Po čijoj volji pojma nemam, tek, nebeski vrhovni sovjet je hteo i odlučio da posle mnogobrojnih prošlih, ovog Božića i pored svih mojih nepočinstava i nameštaljki, ipak ja osvojim paricu iz česnice. 
Uslovi pod kojima su se birala ponuđena parčad česnice su bili potpuno regularni, praćeni okom ostalih ukućana. Sve je bilo u redu i kako spada, uz moj propratni govor tela, s namigivanjem i korišćenjem trenutno smanjene pažnje usled živahnog razgovora onih koji nisu ni bili u planu za osvajanje parice, tj. buduće snajke i budućeg svekra joj, akobogda. Padale su moje diskretne šifre u smislu, ladno, ladno, vruć...ihh!  Ma sve, sve ok i pošteno bilo. Ja poslednja birala, ali,  da čovek ne poveruje…

U literaturi se mogu naći sledeći nazivi za ovo čudesno jelo: pihtije, piktije i pitije. Što se Rečnika srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske tiče, sva tri naziva su ravnopravna i mogu se koristiti, a da se ne vređa književni jezik.