ZALAZAK SUNCA IZNAD BEŽANIJSKOG GROBLJA

Retko biran, dalek put

zaboravio sam kako zvuče talasi

kojima se prepuštaš

ne čekaj me

Drugačiji svet leži iza žice, zida, rešetki

provlači se do mene, uvlači se u oglav

kao maestral

ne čekaj me

Zaboravio sam svoj gnev, pomiren

odlazim bez vetra pod krilom, kasom

ne čekaj me

nestajem

Postoji mesto, koje prizivam

gde su dani duži, gde me tama neće naći

Sve u meni vuče me daleko odavde

sve što želim ni vreme ne može da ispuni

propadam kroz atmosferu

gubim se

Zbogom prijatelji

Sedmorica nas je budnih. Spavamo na smenu. Zemunica je topla do visine od pola metra iznad tla, ispod kao grob. Zato smo bale slame poređali jednu na drugu pa samo polovina može da spava u isto vreme.
Sedimo za improvizovanim stolom pored peći dok flaša sa rakijom kruži od ruke do ruke. Osmi nam je dan u Peščari. Temperatura noću pada ispod -25. Razgovor zamro, glave klimaju ka stolu.
„Znate li, ljudi, da su one noći pre nego što smo pošli na vežbu u Narodnoj bašti kučići pojeli čoveka?" - čujem svoj glas kao da od nekog drugog dopire. Dvojica, trojica me pogledaju uz „Aj ne seri" izraz.
„Ne, stvarno... „ - opet čujem sebe kako pokušavam da im objasnim da se ne šalim. I mislim - kao da je neko nekoga u nešto nekad ubedio... 

Борба, борба... 

Дојадила тема? Коме јесте – не мора њом да се бави.

Ајмо на мрежу, па на основну линију, па лоб, па на мрежу...

Ко је највише мечева при вођству противника од 0:1 или 0:2 у сетовима преокренуо у своју корист? 

Погодићемо.

Хоће ли (из перспективе петка) играти на АО? Хоће. 

EGIPATSKA KNJIGA POLUMRTVIH

Sam pravim svoju istoriju, pakao u koji sam pao

Nil u koji sam stao sa betonskim cipelama tradicije

i olovnim ordenjem mrtvih i zaboravljenih

nazdravljam bolesnim i isceđenim

gorko i ljuto, nikad nećemo prevazići žuč