Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste

Imali smo ujaka Savu koji je umeo mlađima koji se zaigraju rečima u njegovom prisustvu strogo da kaže "birajte reči",  što je bio poziv za pristojno ponašanje da se ne bruka familija.

 U teška vremena kada zavlada bolest, elementarna nepogoda, nesreća, rat, u ljudima se probudi solidarnost, empatija, ponos i patriotizam, nesebičnost i volja da se pomogne da se što pre prevlada nevolja. Ta energija nosi sve pred sobom i savlada sve prepreke, porazi neprijatelja slogom i humanošću, i pobeđuje sa najmanje gubitaka, zato sto su složni, zato što svaku jedinku vide kao delić

 Naš batica bre, šef države.

“I encounter millions of bodies in my life; of these millions, I may desire some hundreds; but of these hundreds, I love only one.” ― Roland Barthes, A lover's discourse

Onaj trenutak kada uhvatite sebe da zurite u svoj odraz u ogledalu, možete li se prisetiti o čemu ste zapravo razmišljali? Ja sam se prisetio. Na slovenačkom se se prolaznost kaže minljivost. Mimo, imamo i mi tu reč. Uminuli, najčešće za bolove. Preminuli, najčešće za ljude. 

Što li sam je se noćas setila? Nisam pomislila na nju ima... Bože, otkad nisam pomislila na Slavku, a i sad mi njena slika jasna pred očima! Kao da je je juče bilo kad mi je pružila teglu pekmeza od kajsija, malo popravila izbledelu cicanu maramu i nekako zbunjeno promrmljala...

Pisaće verovatno njegovi bliži drugovi o njemu...

Kako god, meni je,  u mojim mnogim peglanjima po komunizmu, bio drag čovek, iskreni komunista, i nenacionalista i veliki srpski rodoljub (onaj koji ljubi svoj rod). 

Naš dragi prijatelj Dragoljub Dinić, slikar iz Niša, dragoljub92, preminuo je noćas u niškoj bolnici, posle niza komplikacija i hirurških intervencija u poslednjih godinu-dve.

Sahrana će biti u petak u 12h u Nišu (ako neko zna više detalja, dodajte).

čitam sada  da je pred kraj razmišljao o samoubistvu, gorko je bio ranjen; da su ga prijatelji odgovarali i naglas, s njim, izvrgavali ruglu tu glupu ideju. to će biti smrt borisa davidoviča. nije voleo sažaljenja i sentimentalnosti ali jeste cenio iskrenost svojih prijatelja.

"Potpiši", rekao je oficir, "tvoj muž, Rade Panić, bio je ruski špijun, staljinista, izdajnik, neprijatelj naroda. To je šta ovaj dokument sadrži. Potpiši smesta!" Eva Panić nije mogla da odluči šta joj je bilo bolnije da čuje: opisivanje njenog muža kao izdajnika, ili pozivanje na njega u prošlom vremenu. Samo koji tren ranije je čula da se Rade, njen Rade kojega je volela svom dušom svojom, obesio u zatvoru. Novosti su je bacile u stanje šoka. Jedva da je počela da pojmi stravičnu realnost njegove smrti, a sada je nazivan izdajnikom i neprijateljem naroda. Osećala je kako počinje da joj narasta tupost u svim čulima.