4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

  ... a posle ... posle je bilo vanredno, ama ne izvanredno ... vanredno bre ...

* Nestala  je još jedna žena, ovog puta imamo snimak trenutka nestajanja. Dve srpske građanke, M. T. i R. D. se vode kao nestale i jerusalimska policija traga za njima.

Već neko vreme u Izraelu izraelska pogranična kontrola zaustavlja i dodatno proverava sve putnike iz Srbije. Donedavno sam bio u čudu zašto je izraelska pogranična kontrola postala tako stroga, i kada sam, pre par meseci, ulazio u zemlju sa svojom porodicom iskoristio sam priliku da pitam panduraciju šta je po sredi.

       (листањем породичног дневника у поводу .....170 годишњице 12 јуна)

седим неки дан у стану блиског рођака , пијуцкамо освежење од врелине овог јуна коју уз помоћ клима уређаја подносимо ,са прозорским погледом на Петроварадинску тврђаву, у вишеспратној кући саграђеној с'почетка седме деценије века претходног на месту Brukšаnca (некадашње војно утврђење на бачкој обали Дунава чија је посада чувала понтонски мост ка Петроварадинској тврђави ) тик крај данашњег Варадинског моста и докони листамо напабирчене остатке дневничких записа деде нам Стевана (кадгод исчепрканих у породичној заоставштини) а насталих управо у ове дане јуна поодавне 1899 г. у поводу пола века од 12. јуна 1849. године када је Нови Сад  умало сравњен са земљом ,а Породица нашег Претка остала без некретнине , те опљачкана.

Београд. Данас обележавамо 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. 

У Републици Србији још увек не постоји национална институција посвећена култури сећања, меморијализацији, едукацији и истраживању Другог светског рата. Одавно постоји идеја да се Старо сајмиште, место на којем је за време Другог светског рата био злогласни немачки логор, сачува и претвори у Меморијални центар који би преузео централну улогу у комеморацији, едукацији и истраживању. Време је да то учинимо! Толико дугујемо стотинама хиљада који су страдали као жртве злочина немачких нациста, усташа, других окупатора и њихових саучесника и помоћника. 

На жалост, уместо тога, Сајмиште је данас угрожено место страдања, запуштено, претворено у сметлиште, а неки објекти се користе у сасвим неприкладне комерцијалне сврхе. 

Претворимо ово место страдања и заборава у место учења и сећања - САДА! 

Jelena Kručičanin, profesorka srpskog: "Na fotografijama je Spasićev paviljon. Ovo je zgrada koja je podignuta u prvoj fazi izgradnje Beogradskog sajmišta 1937. godine kao zadužbina bogatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (gornja fotografija preuzeta je sa sajta zadužbine http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html). Tada niko nije sanjao da će ovo mesto, samo nekoliko godina kasnije, postati - neko sasvim drugo mesto - najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi. Ova zgrada je u Jevrejskom logoru (Judenlager Semlin), a kasnije i u Prihvatnom logoru (Semlin Anhaltelager) služila kao bolnica, koju su vodili lekari zatočenici... U ovoj zgradi dobrovoljno je radila kao medicinska sestra Hilda Dajč, studentkinja arhitekture iz Beograda... Poslednjih decenija Spasićev paviljon udomljavao je čuveni noćni klub "Posejdon"... Tamo se nalazi teretana... I restoran... A od skoro i "Savsko obdanište" - "MESTO U KOJEM ĆE SE VAŠE DETE OSEĆATI SIGURNO I VOLJENO" (fotografija ispod)."