U istoriji društva nasleđivanje pozicija je česta praksa. U mnogim kulturama, naslednici su automatski nasleđivali rođačke uloge, bilo da se radilo o pozicijama kralja, vođe plemena ili nekakvog bogatog zemljoposednika.

U savremenom svetu, nasleđivanje pozicija je i dalje prisutno, ali je izgleda ipak nešto manje zastupljeno nego u prošlosti. Opet, i dalje postoji mnogo primera u kojima naslednici imaju prednost u odnosu na druge kandidate za određene pozicije.

Jedan od takvih primera mogao bi delom da bude čak i sam Vladimir Putin, predsednik Rusije.

Retko ko uopšte ikada i čita programe političkih partija, uključujući često i one same koji ih pišu. Stoga se političari oslanjaju na druge pristupe kako bi svoje poruke preneli biračima na što jednostavniji i precizniji način. Neke od najčešćih tehnika komunikacije predstavljaju napadi na protivničke ideje, kao i upotreba tipičnih i prepoznatljivijih političkih lajtmotiva kako bi se posredno izneli svoji stavovi.

Kasting je proces odabira pravih ljudi za igranje specifičnih uloga. To je kritičan korak u filmskom procesu, jer izbor glumačke ekipe može da vine u nebesa ili da uništi film. Ali kasting nije važan samo u filmskoj industriji, već i u svakom drugom zajedničkom poduhvatu. Bilo da je to sportski ili poslovni tim, kao i društveni ili neki drugi pokret, prava ekipa je esencijalna za uspeh.

Neki bi čak rekli da su različiti pristupi kastingu upravo ono što na kraju i pravi razliku između drugačijih kultura, ideologija i društvenih uređenja. Po njima kasting je 90% uspeha produkcije, bilo da je filmska, poslovna, politička ili bilo koja druga.

Uslovljeni smo izgleda da poverujemo kako je srednja klasa odgovor na preku potrebu za stabilnošću i mobilnošću možda upravo najviše u ovim našim vremenima. Opet, drugi bi rekli da je srednje klase bilo oduvek, i da je pre nego mobilnost ili stabilnost mnogo više određuju zajedničke iluzije i zablude onih koji joj pripadaju, nasuprot izraženom pragmatizmu kako siromašnijih, tako i bogatijih društvenih slojeva.

koji su spasili svet

Vinston Čerčil i Lord Halifaks 

Neko vispren je jednom rekao kako nikada nije upadao u probleme kad je ćutao, dok je pričom neretko sebe dovodio u prilično teške situacije. Drugi bi rekli da je tišina verni prijatelj koji vas nikada neće izneveriti.

Ipak, iako je teško zamisliti da neko ćutanjem zaista može spasiti svet, postoji malo poznata istorijska anegdota koja to pripisuje kome drugom do Vinstonu Čerčilu.

Često ni sami ne znate da li neko pokušava da vam proda određenu ideju ili narativ. Jer, ideje bez narativa mogu da znače vrlo malo, jednako koliko ista ideja u različitim narativima može da ima potpuno drugačiji smisao. Opet, neko će reći da je jedno od osnovnih obeležja vremena u kome živimo to da predstavlja doba narativa više nego doba ideja (jer, šta su između ostalog društvene mreže do u dobroj meri platforme za masovnu proizvodnju narativa). I, ko bi to uopšte i mogao da zna do istraživači koji se bave relativno novijom disciplinom, prikladno nazvanom naratologijom.

Izgleda da su za marketare svih boja i uzrasta stigla neka bolja i berićetnija vremena. Jer konačno je, po svoj prilici, došao kraj svim onim bezličnim ispitivanjima javnog mnjenja, prelistavanjima hiljada krajnje neinspirativnih anketnih listića, beskrajnim preturanjima po terabajtima korisničkih podataka skupljenih po društvenim mrežama i reklamnim banerima rasutim po internetu, ili, daleko bilo, organizaciji neretko prilično neinformativnih fokus grupa. Naime, klasičan marekting izgleda da već uveliko ustupa mesto jednoj potpuno novoj disciplini - neuromarketingu. 

Koliko god ljudi bili uvereni u svoje sposobnosti da razlikuju istinu od laži (ili, daleko bilo, da slažu tu i tamo), nauka govori nešto sasvim drugo. Naime, na osnovu više istraživanja verovatnoća po kojoj su ispitanici bili u mogućnosti da detektuju neistinu bila je u proseku tek nešto više od 50% (tačnije 54%) - što je u principu jednako uspešno koliko i puko nagađanje.