Obaveštavam da je objavljena knjiga LINIJE sa mojim crtežima i  kratkim stripovima nastalim u protekle dve godine. Knjiga se može naručiti kod izdavača ORION ART na telefon 063 288 913 ili na e-mail orionart@sbb.rs. 

Takođe, knjigu možete pogledati i u knjižarama – DELFI u zgradi SKC, CEPTER u Knez Mihailovoj, ALEKSANDAR BELIĆ u Kolarcu i BIGZu u Kosovskoj ulici.

 

 

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...

 

Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

Beograd na vodi je zaista strateški važan poduhvat oduvek bio pa ga sada vlast promiviše i nudi Beograđanima angažujući sve moguće informaivne i medijske resurse. I o svemu se tu govori, o kuli od dvesta metara visine, o tržnom centru od dvesta hiljada kvadratnih metara površine, o premeštanju železničke stanice, raseljavanju ljudi i firmi sa tog prostora uz Savu, novoj savremenoj slici Beograda, menjaju se planovi i prilagođavaju onoj ad hoc sačinjenoj maketi, govori se o značajnom broju novih radnih mesta, prosperitetu građevinske i druge industrije, o tri ili četiri milijarde eura koje će šeik ovde uložiti i uopšte sve se to plasira kao poduhvat koji će preporoditi grad i državu te ga je ona proglasila projektom od posebnog značaja za nju samu. Reklo bi se idila jedna o kojoj loše mogu govoriti samo zlonamernici.

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo.

Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene  performanse sa žarom misleći