Maj 2009 

Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola.

Mart 2007 

Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno,

Pošto sam ustao u vrlo necivilizovanih 3.45h, u sam cik zore sedim u kolima pored pašnjaka sa tekunicama. Još je hladno. Ni tekunica nema - i one čekaju prve zrake sunca. Ja, doduše, ne čekam tekunice, već orla krstaša, da dođe na doručak. A krstašu je brojnost u Srbiji toliko opala, da se gnezda na prste jedne ruke mogu izbrojati - i da vam nekoliko prstiju ostane višak. Ali, ni od njega ni traga.

...iliti ptičarenje u Crnoj Gori

Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.

Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

 

Na ribnjaku u Barandi, na korovu uz put, velika strnadica

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Sukob ribolovaca i kormorana sve češće nalazi svoj put do medija, koji o tome listom izveštavaju iz ugla samo jedne strane, ribolovačke, smatrajući, valjda, opravdanjem što ptice ne govore, pa se, otuda, i ne pitaju. U nastavku prenosim poslednji u nizu takvih tekstova (eh, da je poslednji...), izašao u Zovu br. 638 od 02.01.2009:

NAJEZDA KOROMORANA PRETI RIBLJEM FONDU DRINSKOG JEZERA:

... ili ptičarenje tamo gde je i izmišljeno

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje

Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.

Brian Stoneman je bio moj prijatelj i vrhunski ptičar. Odrastao u londonskom East Endu, govorio je teško razumljivim kokni akcentom. Školu je napustio sa 16 i zaposlio se u fabrici, koja će mu kasnije doći glave. Kada se sa oko 50 godina penzionisao, lekari su mu zbog azbesta u plućima davali svega dve godine života. Ipak, Brian se preselio u Tursku, gde je kupio nedovršenu

Prateći seobu vodenih ptica, prošlih zima sam često obilazio vojvođanske ribnjake. Jednom prilikom mi se nikako nije izlazilo iz tople čaure automobila, a trebalo je da identifikujem vrste koje na tim jezerima zimuju, plus da prebrojim sve ptice i sve to kroz suze od ledenog vetra. Pre nego što sam otvorio vrata, otpoče vatromet!

Kao one stare dečje

[pisano 1998, priređeno deset godina kasnije]

Ima putopisa koji se čitaju, ima, opet, onih koji se tokom čitanja prožive a najređi su oni koji se - dožive. Za mene je Drifting down the Danube avantura počela avgusta 1998 ludom vožnjom kroz kapije Golubačke trđave nastavljenom kroz tunele Đerdapske magistrale. Sunce se poigravalo sa mojim strpljenjem čas se pojavljujući između brda, čas se skrivajući iza njih.

Hitao sam ka Donjem Milanovcu da se pridružim velškoj porodici Hilton, te sa njima i 43. Tour International Danubien regatom izveslam Kazane. TID je najduža kajak-kanu regata na svetu i svake godine se vesla niz Dunav na relaciji od Nemačke (Ingolštat) do Bugarske (Silistra) - ukupno 2080 km.