Hteo sam da danas napišem blog o američkom bendu Spoon. Obožavam ga, ali ipak ne mogu.Treba ga lepo napisati, treba srediti rečenice, treba ga preslušati. Izdali su sredinom jula album koji se zove "Ga, ga, ga, ga, ga, ga"... Mnogo je dobar , posebno "You've got yr. Cherry bombs", Ili "Underdog" ili "Rhytm and Soul"...Preslušajte ga! Ne mogu da pišem o tome jer nemam ni koncentraciju,

Morar em um condomínio fechado dá status, significa fazer parte do rol dos privilegiados que podem morar isolados e protegidos, convivendo com uma vizinhança homogênea, desfrutando prazeirosamente de equipamentos de lazer, e da comodidade de alguns serviços. (Živeti u zatvorenom kondominijumu statusni je simbol, znači pripadati vrsti privilegovanih koji mogu živeti izolovani i zaštićeni, obitavajući u homogenom komšiluku, služeći se po želji instalacijama za slobodno vreme, i imajući pristup ponekim uslugama.) (http://www.eesc.usp.br/nomads/condominio2.htm)

Ima nešto čarobno u zvuku reči Alphaville, i to ne samo za one koji su gledali Godardov film istoimenog naslova. Alpha, nešto prvo, praiskonsko, ville kao grad na francuskom, ali i grad budućnosti, postmoderna grčko-francuska kovanica sa futurističkim prizvukom. Zamislite stambeni projekat koji se zove Alphaville, koji svojim stanovnicima nudi novi model urbanog življenja, prevazilaženje postojećeg stanja, do sada neslućene mogućnosti, do ovog trenutka neispitanu vrstu zajednice. Reklo bi se - utopijski projekat.

Međutim, Alphaville kakvim ga je prikazao Jean-Luc Godard sušta je suprotnost ove slike, distopijsko mesto potuljenih svetala i neobičnih spodoba koje se po njemu muvaju, probisveta i polusveta, u kojem njegov glavni junak, Lemmy Caution, sa svojim hard-boiled izgledom, kaputom i šeširom pokušava da nađe sebi mesto. Brazilski Alphaville od Godardovog očito je želeo da pozajmi samo ime i možda futuristički feel, ali kao što to obično biva, pozajmio je mnogo više.

... ne valja na pogresnom mestu...

 

Evo jedne teme iz pikantne endokrinoloske svakodnevice. Moj bivsi profesor je, kad bi ga pitali cime se to mi bavimo, umeo da kaze – dlakavim zenama I sisatim muskarcima. Ostavimo za trenutak sisate muskarce I posvetimo se dlakama.  

Ko bi pomislio da nesto sto ne boli (ako zanemarimo dusevnu bol), nema neku preterano vaznu funkciju (ako zanemarimo privlacenje/odbijanje suprotnog pola) moze da bude tako znacajno?!  U nekim zemljama dlakave zene vaze za vatrene. Medju muslimanima zena dlakavog tela vazi za zapustenu I ruznu. U

 

Bila sam na skijanju. Bilo je potrebno da provedem 3 dana baveci se ekstremnim zimskim sportovima u Zemlji Kobasica da bih postigla licni rekord u spavanju od citavih sest ipo sati i uverila se da svet nece da propadne u mom odsustvu. Nikada nisam bila spavalica. Jos u obdanistu, dok su sva deca isla na obavezno posleruckovno spavanje, ja sam se, zahvaljujuci mojoj babi koja me je u cetvrtoj godini zivota naucila da pletem, izborila da, umesto uobicajene decje dremke, imam privatnu sekciju

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

Već deset godina na web strani EDGE postavljaju  se pitanja kojim se, tražeći odgovore, bave razni ljudi.raznih zanimanja, s cele planete.Po jedno pitanje za svaku godinu od kojeg se kreira rasprava, objavi knjiga, podeli raznovrsno znanje, svima dostupno. (Blagosloven nam internet bio, danas i doveka ! :))

Ne

Rien ne distingue les souvenirs des autres moments: ce n'est que plus tard qu'ils se font reconnaître, à leurs cicatrices./Nothing sorts out memories from ordinary moments. Later on they do claim remembrance when they show their scars. (Chris Marker: La jetée)

Pre petnaestak godina, jednog bečkog 24. decembra uveče, pitali smo se šta da radimo mi koji smo bez porodica, bez predbožićnih rituala, mi koji nemamo nameru ni sami da jedemo kod kuće, ni da idemo na ponoćnu misu. Bilo nas je troje; ja, jedan moj prijatelj koji je jednog leta osamdesetih došao na mesec dana iz grada Bowling Green u državi Ohio da predaje engleski u Salzburgu na mesec dana, i do dana današnjeg ostao da živi u Austriji, i jedna moja prijateljica rođena gde i ja, a koja sada živi u Americi, koja mi je tada bila u poseti. Otišli smo u kafanu u kojoj sam vrlo često obitavao za vreme svog života u Beču, Adlerhof, u 7. Bezirku (gradskoj opštini), u ulici Burggasse broj 51, čije se ime sa ulice ni ne vidi. Jedino što se vidi jeste fasadna lampa sa reklamom za malo poznato Schnaitl pivo.

Praznici su vreme rituala.

Samo rituale ponekad ustvari živimo, njima se  radujemo kao sceni za događaje..U danima priprema za praznike ritualno se bavimo  smišljanjem, planiranjem i zamišljanjem kako, šta, koliko, kome sve i na koji način priuštiti radost u prazničnim vremenima.

Ljudi za skoro sve što čine imaju rituale, imaju u glavi mali zamišljen sled događaja kojim sam događaj kreiraju u svojoj mašti i time kao da ga "dovlače"