Moja gošća: razmisljam
Годинама је све изгледало таман онако како тереба гледано из удобности њене фотеље у којој је седела ногу подвијених под себе и донекле отсутно превлачила дланом преко леђа својих хировитих мачака. Под прстима је осећала разлику – крзна су била сасвим лична особеност сваке од њих и чак и у мраку знала је која јој се лењо сместила у крило – женке су биле од свиле и памука, а мужјаци од вуне, сомота и лана. Забављало ју је то препознавање додиром, али главно задовољство јој је представљало посматрање полице и зида изнад ње. Рекло би се, ништа нарочито. Рам од алуминијума, полице од стакла и задња страна у огледалима. Није то једноставно објаснити, али је збиља изгледало да је у том простору постигнут неки нарочит склад коме је било тешко одолети. Или јој се бар тако чинило.
Умела је помно да размешта стварчице које је време наплавило на њу тако да ништа ничему не смета и да све добије свој потпун одраз у дубинама огледала. Ни мало једноставан посао, ако мене питате. Дражесна фигурина од јасписа заустављена у игри кокетно је захтевала да њен покрет буде видљив са свих страна. Давна фотографија деце у пољу процветалих сунцокрета тражила је први план. Руком осликано звоно разбијено приликом једног јаловог лова на муву која је полудела пред олују од које још није било ни назнаке дурило се у керамичкој пепељари са ружом коју није волела, али није имала снаге ни да је се реши јер ју је подсећала на неког важног у њеном животу. Џепни часовник је тврдоглаво одбијао да показује проток времена и упорно је ћутао, наизглед неподмитљив и доследан, али у суштини само јако уморан од хода у празно. Суви цветови лаванде хватали су ноћну рескост штедро отпуштајући мирисе помахниталог лета. Загасита биста девојке чувала је у коси руску бајку о Тамари коју би ваљало с времена на време поново испричати, само када не би била толико тужна. Цртеж канадских Индијанаца одбијао је да стане у било који рам који није личио на њега. Реплика лицидерског срца од вунице и платна откуцавала је трептаје раздраганости. Камена ружа из Сахаре вапила је за подневим наплавима светлости са јужног прозора. Седам слонова за срећу од кинеског жада се временом разбежало, али они који су остали желели су простора за своје подигнуте сурле. Кутијице за накит нерадо су признавале да у својим постављеним дубинама уместо блага чувају трице којима је давно заборављена намена и посрамљене због тога пристајале су да се повуку у позадину. Централно место морало је да припадне бронзаном звону са давно непостојеће бакине капије у Шорићу. Корњаче од керамике и месинга сабијале су се једна уз другу како би дале што јаснију асоцијацију на њено име. Брод у боци подигао је једра у потрази за ветром носећи са собом сасвим посебну поруку коју је свакако требало нагласити. Велика стаклена ваза стрпљиво је чекала сезонско цвеће. Зеленим цветовима пажљиво осликан овал наслањао се на зид растужен неупотребом. Изнад њега, на зиду, наизглед сасвим немарно, висиле су слике у које се заљубила на први поглед и одмах знала да мора да их има, јер су успеле да јој пренесу причу која је била само њена и коју је ретко ко разумео тако потпуно и дубоко.
Успевала је да сваком предмету нађе право место. Танак слој фине прашине који би остајао на стаклу ако би нешто било случајно померено казивао је да је све баш онако како треба и да је задовољна поретком ствари. Поглед на полицу и зид изнад ње чинио се савршеним. Међутим, приметила је готово невидљиве знаке упозорења. Хватач снова није радио како треба. Испрва је мислила да му је мрежа сувише широка. Пустила је танког дугоногог паука из угла собе да је поправи, али се ништа није променило. Почели су да је нападају немири, из прикрајка, подмукло, неизреци су се гомилали по рубовима усана у горке грудвице, бесанице су је водиле у мутна праскозорја без сјаја која су јој умарала поглед.
Схватила је да нешто страховито важно недостаје на њеној полици. Није умела да се сети шта, али су временом празна места у одразу огледала почела да добијају облике које је требало препознати. Пажљиво их је посматрала тражећи под капцима наговештаје. Ништа се није догодило. Затим је увежбавала незаинтересованост, благу досаду чак, неупитаност и помиреност. То је дало резултате.
Сетила се чигре.
Мисао о зврку који плеше по поду разгалила ју је. Задиханост вртње, опчињеност покретом, немерљивост детиње радости подсетила ју је на то да је готово заборавила да се игра. Тако је први облик добио име и донео јој краткотрајан мир. Но, није све било тако једноставно. Сенке су се згушњавале око ње и кидале јој нити размишљања у прегршти упитника. Шкољке у посудама од стакла су заверенички ућутале. Само се Царево уво осмелило да јој својим седефом дуге понуди очигледан одговор.
Калеидоскоп, синуло јој је.
Хипнотисаност која ју је обузимала док је као дете затечена чаролијом облика вирила кроз кратку цев чија је унутрашњост у дослуху са светлошћу наводила око на чисту радост изненада ју је поново преплавила. Истог тренутка направила је мало места између стаклених делфина и клепетуше из Струмице да би у свакодневницу вратила боје. Површина огледала још увек је деловала немирно. Божићни кактус се снуждио иако га је редовно заливала и није му падало на памет да процвета. Остао је упоран у својој накани да се инати чак и када му је корњење пажљиво ушушкала свежом земљом. Али, подсетио ју је на зиму и знала је да се домогла још једног решења.
Снежна кугла.
Замишљала је како је лагано помера у руци и онда посматра лелујање пахуља док се безгласно спуштају на неку ведру фигурицу. Сасвим довољно кича за неког коме је готово жао што од напада чистунства није сачувао ону ужасну венецијанску гондолу од пластике са шареним лампицама и велику италијанску лутку у бесмисленој хаљини од тила тек мало забаве и надмоћности духа ради. Могућност да себи допусти и мало искорака из крутости прилично трапаво исцртаних оквира звучала је примамљиво и изазовно. Када јој се учинило да се свећа постављена на отворен длан од керамике накривила и решила да се истопи иако није била упаљена, уочила је да још увек нешто недостаје. Нека цвркутава грудва перја разговарала је са ветром и поверавала му узбуђења лета на југ заклоњена од погледа зидом који се дизао иза северног прозора.
Музичка кутија, у тренутку је знала.
Потреба да се поклопац са интарзијама од лакованог дрвета дотакне дланом те да се затим пажљиво подигне у потрази за кључићем за навијање била је толико снажна да је одмах устала и померила у страну црни камен са Елбруса и преместила пегавог пингвина ближе тањиру са кога су се готово сасвим испрали Снежана и њени патуљци. Треба поново да пусти музику у свој живот. У противном, оглувеће од свакодневнице.
И тако је склад поново био успостављен. Мачке у њеном крилу опет су почеле тихо да преду док је она задовољно седела у својој фотељи посматрајући полицу и зид изнад ње.