Počastvovan sam da prezentiram, mada sa zakašnjenjem od tri dana, tekst koji mi je dostavio Jaril, povodom održavanja Parade ponosa u Beogradu. (Slika i klip su moj lični izbor).
Nota bene: Pošto sam primio pp u kojima mi se zamera što sam isključio mogućnost komentara, naknadno otvaram Jarilov tekst - za eventualne komentare.
Бесмисао традиционалних вредности
Да ће недеља бити дан обележен разним бесмисловима, најављивала је већ субота са бесмисленом "породичном шетњом" за "одбрану породице" - од гејева? Шта год то значило. Ко је рекао да геј и породица не иду заједно? Скоро сваки човек потиче из некакве примарне породице и способан је за оснивање секундарне. То што је неко изашао да одбрани своју слику секундарне породице "мушко-женско" то је већ питање личне визије, а не породице. Подметање да "мушко-мушко" или "женско-женско" није породица - не пије воду, јер гејеви и те како формирају породице. Са једне стране, има велики број хомосексуалаца који су у хетеросексуалним браковима и то већином уз свесно пристајање мужа или жене на такав брак. Са друге стране, у Србији постоји велики број истополних бракова иако они нису законски признати. Гејеви су активни учесници породичног живота у Србији. Покушавати истргнути породични живот из хомосексуалаца је - потпуно бесмислено.
Друга страна суботњег бесмисла јесте потенцирање на одбацивању гејева иако наше старе баке и прабаке умеју да кажу "какав је да је, мој је, па нека је жив и здрав", као и безусловно потенцирање на традиционалним вредностима иако у нашој традицији постоји и таква монструозност која се крши са породичним вредностима: лапот. Ако је већ нека традиционална вредност још давно одбачена, па је одбацивање традиционалних вредности ушло у српску традицију, онда се треба запитати да ли и мешање у туђе животе и покушај диктата нечијег понашања, ако уопште и јесте традиција, треба да подлегне оној традиционалној вредности мењања.
Бесмисао аутодискриминације
Недеља је с почетка донела очекивани бесмисао. Идеја анти-дискриминације и јесте да никога не треба да буде брига за некакве споредне ствари које умеју да дефинишу понашање човека, али не и то какав је ко човек. Споредним стварима припада: боја очију, националност, боја косе, сексуални идентитет, висина, тежина... Питање гласи: како неко мисли да истицањем неког свог идентитета може да постигне то да други тај његов идентитет не истичу? Ако неко не жели да га неко препознаје по сексуалном идентитету, зашто се својим сексуалним идентитетом размеће по улици? Парада поноса је управо то: истицање сексуалног идентитета - било лично: "ја сам геј" или од стране другог лица "он/а је геј".Бесмисао подцртава и то што су предводници појединих невладиних организација, у ствари, "професионални гејеви". Цела њихова личност се свела на њихов сексуални идентитет. Јалов покушај је да се "борац за људска права" представи као занимање, јер то треба да буде културна одредница свих нас, а не привилеговано занимање појединаца.
Бесмисао насиља
Насиље је увек одраз немоћи и признање да се нема довољно духовних вештина да се циљ постигне другачије. Оно што су нам признали насилници јесте да сви њихови аргументи не дају резултат, да полако падају у воду, и да је једино што им је преостало да узму и да бију. То су заправо последњи трзаји једног културног покрета који је на издисају и који потпуно губи утицај на шире културне кругове. Тај бес немоћи и јесте (као што обично бива) исказан на "невином", тј. на граду.
Бесмисао демократског грађанства
На другој страни бесмисла Параде поноса су "подржаваоци", било да су и сами били учесници или да им је драго што се парада уопште одржала. Све што се за њих постигло Парадом поноса, јесте илузија о некавом демократском кораку. Чак да тај корак и није илузија, он практично нема никакав утицај на живот људи. Никакав више човечански однос према хомосексуалцима није постигнут. Они који су их прихватали и даље их прихватају, они који их нису прихватали, и даље их не прихватају.
Идеја да се демократски оријентисани грађани сада осећају слободнијима јер знају да ће их полиција заштити је врло заводљива: суштина слободе није у једном њеном бљеску, већ у свакодневности. Ни пре ни после параде слобода за момка, да се са другим типом шета држећи се за руке, није освојена.
Бесмисао "Храма Св. Саве"
У свом званичном саопштењу које се у недељу појавило на телевизији, СПЦ је само демонстрирала да она нема никакав духовни утицај на друштво. Позив да се "сви" уздрже од насиља је пре свега бесмислено формулисан јер је, као такав, упућен и полицајцима па представља позив за отказивање послушности (употреба силе у одбрамбене сврхе је, такође, насиље: одбрана на-силу). Ово на страну, много је важније то што позив СПЦ на ненасиље нико није послушао (осим самих учесника Параде поноса). У једном 95% и више верском друштву када Патријарх нешто каже, то има да се слуша. То само значи да Србија уопште није држава хришћанско-православно оријентисаних грађана и да сама Црква нема никакав духовни утицај на своје припаднике. Ако бисмо рекли да су насилници само "заблудела дечурлија": шта је са њиховим родитељима? Ако су и они православни зар неће духовно утицати на своју децу да не крше реч продуховљеног човека? Како су се насилници врло служили верским симболима, окупљали се пред полазак испред Саборне цркве (ако се добро сећам) и у једној бежанији се нашли на плато испред храма Св. Саве, те тако исказали припадност Српској Православној Цркви, само се може закључити да СПЦ и њен Патријарх не утичу на духовни развој чланова своје заједнице.
Бесмисао безобзира према другоме
Већ неко време из јавног живота Србије је нестао обзир према другоме, ма какав тај други био. А на крају дана, када се подвуче црта, уопште није важно какав је ко, већ какви смо ми према њему.