Гост-аутор: mrale54
... Ма, знаш оно, кад, овако почетком августа почну они пљускови, оно, десет минута само, па се она фина, ко пудер, прашина на сеоским путевима претвори у блато, а ти босоног гацкаш и блато ти се провлачи између прстију?
Досадно да горе не може бити!
Послали те маторци за распуст код бабе и деде у село, прошло све јунско воће, купања и пецања - преко главе, купине још киселе а ни кукуруз још није за пурењаке!
Шта да смислиш у својих 10-11 година?
Како да убијеш време?
И - дође и тај дан! Преображење! 19. август! ВАШАР - највећи!!!
Гунгула! Фрка! Мислим, пар дана пре вашара! Раденко колар и ковач спрема своје точкове са паоцима и окива их гвозденим обручима (или му је неко други радио дрвени део, а он само окивао!) и фарба дрвене делове! А што је умео да фарба! И, то само четири боје! Бела, црвена, плава и зелена! А, кад офарба, изгледа...
Љубиша, бојаџија, у дворишту заложио ватру испод пет казана и фарба вуну - е, код њега је већ било и нијанси... љубичаста, резедо итд.
Мики брица чисти и орезује испред радње - са' ће људи...
Највећа фрка код Душана - Сургије, касапина, надалеко цувеног: треба јагњићи, прасићи и тако то, а ми, клинци куд ћемо него код њега!
- Носите ово оном, а ово тамо или онамо, иди-дер до Мије донеси оно или ово и тако...
По цео дан...
Дође и тај дан!
Одједном на главној (добро, де, и јединој!) улици - тезгице! Откуд? Кад дођоше? Ау, колико их је!
На једној лицидерска срца (е, никад ми није било јасно да л' се то једе ил' се чува као успомена!), на другој џиџабиџе (као она - тад најпопуларнија - пластична дуваљка што је на крају имала неког певца, који тако крешти да...) а, богами и опанчари избацили тезге па мирише кожа на све стране! Има и вунених чарапа, оних правих, обичних, ал' и везених - вуном! Ту су и абаџије са својим гуњевима и јелецима и - шта ти ја знам - шта све још! Ух, замало да заборавим најважније - бомбонџије!!! Бомбоне слатке, али ораснице... онако к'о плочице, браон и крцкају под зубима...
А насред улице се котрљају нека колица са клакерима и бозама (хлађена блоковима леда - како ли само стрпају тај лед у она колица?) и, богами, колица са сладоледом! Е, сад, пошто смо ми, "београдски" мангупчићи у Белановици (сви вучемо порекло одатле!) знали за градске посластичарнице, а и онај (први) апарат за сладолед, код "Касине", па нисмо баш преферирали ту домаћу радиност!!! Ал' клакер од малине је био - ХИТ! То у Београду ниси мог'о да нађеш ни под разно!
Е, па негде пре него ће подне, у сву ону гужву од јутарњих вашарџија из Клањеваца, Козеља, Трудеља, Пољаница и осталих околних села, који су се слили у Белановицу, упадну вееелики домаћини са чезама и фијакерима! То дотерано, на бриж панталоне, па везене чарапе, опанци нови, опуте цакле, кошуља к'о снег бела а везена, па јелек... А чезе чисте, офарбане, да они Раденкови точкови сами пуцају од муке, коњи истимарени, ма само светлуца... и нова шајкача, па удри у вожњу горе-доле! Их, колико сам пута сањао да јашем баш те коње! Онако... без седла... ливада... и... ветар...
Јесте, јесте, било је ту и девојака и девојчурака које су се шеткале кроз сву ту гужву, све по три или четири заједно, и кикотале се нон-стоп, а поготову ако би неки од старијих "мангупчића београдских" прилазио да поприча с њима или да некој, чак, купи сладолед ил' клакер, али, нâс, клинце то није ич интересовало! Ко ће да се дружи са женскињама? ‘Ајде, бре, шта ти је?
Тек касније је дошло до неких спознаја, али је већ било касно! Вашари су се већ променили!
Мислим, тек касније смо, ми клинци, укапирали зашто цуре онако хистерично вриште!
На РИНГИШПИЛУ!
Знаш, кад на ливаду поставе онај вееелики рингишпил са, брат-брату, неких двадесетак седаљки, па кад се то заврти, баш онако брзо, ђилкош дохвати ону седаљку испред, па је заврљачи у страну, ланци се преплићу и звоне, а онај девојчурак цичи и вришти да се чује по целом вашару! Па опет, па још једном и тако до краја вожње! Може бити да то мене није тад интересовало јер, некако, никад нисам имао поверења у те ланце! Мислим, може то да пукне, да се откине, брзина је то... и тако! Ваљда сам зато више волео да гледам људе око "ко набије, тај добије"! Јесте, јесте, то је оно кад ти дају нешто као пецаљку са дрвеним колутом на крају, уместо удице, па ти онда треба да тај колут натакнеш на флаше од сокова, пива и још којечега! Главна награда је била - флаша вињака са закаченом петохиљдарком! Јооој, смеха и зезања!
Да не буде да се хвалим - ал' били су ми пуни џепови бомбона и још којекаквих слаткиша које сам освајао у гађању ваздушаром! Ма, могли су они да кваре нишан кол'ко 'оће - да би пушка "заносила" - код мене то није могло да прође! То сам највише волео! Разбиј'о сам их - све у шеснаест!
На онај озбиљнији део вашара - тамо где су се продавале краве, овце, козе и остале живуљке - нисмо ни залазили! Није то било за нас, тада.
Сад најлепши део догађаја! УВЕЧЕ!!
Поред, већ од ујутру постављених шатри (никако - шатора!), вртела се јагњад и прасад на ражњу а музиканти се полако припремали за ноћни маратон. Ту, негде предвече, пришуњам се, не би' ли искукумавчио на неку фору да умочим комад сељачког ‘леба у плеК испод ражња (ма, имали смо ми то и код куће, ал' деца к'о деца - оно је слађе!) и видим оооогромну виолину поред музиканата! Устадоше људи и један од њих узе оно чудо у руке! У другој руци држи нешто налик на дрвене рашље и у њима парче жице начичкано прапорцима, па удри! Кад је почело - ум-ца, ум-ца, мени стомак и бубрези почеше да лутају по телу! Каква хармоника, какво ћемане, ОВО је ТО! И, то само ТРИ жице! Дрма оно шаторско крило к'о да дува кошава! Мислим да, сходно томе да сам већ на Блогу рек'о да сам басиста, није потребно објашњавати одакле тај порив и опседнутост тим инструментом! Само ми није јасно куд нестадоше ти трожични контрабаси?
... Пре једно-две године сам био на вашару - било јагњетине, прасетине, а и свадбарског купуса, па лицидера и свашта још...
Ал', некако, није то - то...
Недостаје оно блато међу ножним прстима...