"Demokratija i kada se razbije neki prozor na stranim ambasadama."
Velimir Ilić, ministar u vladi Srbije
“Ne, znate šta, nemoguće je zato što oni pre svega imaju pravo to da učine, generalno gledano, da su se konsultovali sa nama kada i na koji način verovatno da bismo im mi dali drugačiju instrukciju. Ali ovo je jedna spontana akcija koja je u osnovi u pravu zato što ti carinski punktovi moraju da se skinu, opasnost je da oni postanu deo državne granice Kosova i Srbije... nije dakle nijedna osoba povređena, spaljeno je nekoliko kola, nekoliko kontejnera je takođe spaljeno i to je najvažnije. Kad uporedite recimo sa današnjim prebijanjem jedne starice u okolini Gnjilana, dakle, ona je 86 godina, starica je srpske nacionalnosti, prebijena je tamo, a mi prosto imamo slučaj nasilja nad osobama, ovo je bilo nasilje nad stvarima i ono je daleko manje i neuporedivo manje opasno nego ovo što se dogodilo u okolini Gnjilana.”
Slobodan Samardžić, ministar u vladi Srbije
Posle prva dva, lako, naravno, ide onaj treći korak. Skoro da je legalno i legitimno. Evo šta pišu preključerašnje Novosti. Integralno.
RAZBIJENO OGLEDALO:
Nataša, žena koje nema
Mirko RADONJIĆ, 18.02.2008
”REĆI danas da su maske pale, to je komedija. Mnogo smo znali i juče, nešto saznajemo iz dana u dan, a u vrhunske tajne nećemo nikada moći da proniknemo. Neke od njih imaju veze sa mogućom kamuflažom ljudskog bića pod imenom Nataša Kandić. Treba li je žaliti? To je sigurno, pod uslovom da prvo odgonetnemo jednu od velikih misterija: postoji li ova žena uopšte, ili je ona plod nečije mašte?
Prekjuče se u Prištini desilo nešto najružnije što Srbija pamti. Grupa ljudi, predvođena Zmijom, likvidirala je pravo Srba da se osećaju kao ljudi. I onih nekoliko srpskih poslanika, koje naše novine uporno i planski ignorišu, jer nisu za bolje, izašli su iz sale. Ostalo je jedno mitsko biće, jedna Nataša, žena koje možda ima.
Medijski magovi su izgleda kompjuterskom animacijom nacrtali „Natašu Kandić“ u lažnom uglu TV ekrana, u lažnom prenosu proglašenja lažne države narko-dilera, serijskih ubica i preprodavaca ljudi, uglavnom žena. To ne može biti razum.Kada je, posle pogroma 17. marta 2004, saopštila da su za nasilje na Kosovu krivi ekstremisti na obe strane, da li je ova osoba postojala?
Nekoga čije ime je kodnim sistemom srpskog jezika, navodno, označeno kao N. K., američki „Tajm“ magazin je 2003. proglasio za jednog od 36 „evropskih heroja“. To, možda, objašnjava našu dilemu. Nekada su stvorenja iz bajke izmišljala braća Grim, ili narodni stvaraoci. Danas zle aždaje kreira Amerika, i prodaje ih svetu kao vitezove. Masovni mediji su tu da nas ubede da one postoje, da su dobre kao vile, i pravedne kao Hašim Tači.
Kako će ova žena da živi pored neke Nataše, Milana, Ane, Jovana, čiji su imenjaci ostali u okupacionoj zoni pod Hašimom, Agimom i Ramušem, kad ga oslobode krivice ili osude na dva minuta zatvora, kao krvavog Nasera? Da li će se plašiti? Hoće li je biti sramota? Neće. Zato što ne postoji. “
Može meni da se ne sviđa ideja da se bude u kosovskoj skupštini na dan proglašenja do sudnjeg dana. Mogu da mislim da je to kontraproduktivno. I ne sviđa mi se, i mislim da je pogrešno. Mogu ja i da ne kapiram baš umetnički koncept u kome je Jašari pored Elvisa, ali sve ima svoj način, pa i kritika i osuda. I nemoj posle neko da mi kaže da nećemo u EU zato što nam u povečerje, iz potaje, otela Kosovo. Ne. U EU za sporove i neslaganja postoje institucije, nema uličnog zakona koji je legitiman/legalan kako kad kome dune, nema malo trudnih. Ima seksa, al nema jebanja a da ti ne uđe. Zato oni neće u EU. neće da im pravo i institucije uđu. Do grla. Neuvijeno. Javno.
A to da Nataše već nema, da "ne postoji". Pa nema ni Ćuruvije. Epoha mrmota. Politika ekspres onda, Novosti danas, u čemu je razlika.
A sutra. Pričam ovih dana, pokušavam da racionalizujem, da opravdam, da shvatim….Sve, sve, ali da properemo Tomislava Nikolića tako što će on biti tu rame uz rame sa onima koji su ćutali, i sa onima koji su nas Nikolićem do pre tri nedelje plašili ko đavola krstom, neka hvala. DA IZJEDNAČIMO TAKO KREATORE I REALIZATORE POLITIKE KOJA NAM/IM JE ODUZELA ŽIVOTE, GODINE, DOSTOJANSTVO, ZBOG KOJE JE IZGUBLJENO KOSOVO, SA NAMA SAMIMA KOJIMA NIJE SVEJEDNO ALI SMO GODINAMA SA DRUGE STRANE, NE HVALA. DA DAKLE, PROPEREMO MILOŠEVIĆ-ŠEŠELJ POLITIKU NEPOVRATNO-BRZOPOTEZNO. POŠTO SU ŽIVOTI RIZIKOVANI DA SE ONAJ UHAPSI I SPROVEDE U HAG, POŠTO JE PREMIJER UBIJEN ZBOG SARADNJE SA HAGOM, DA MARŠIRAMO SA TOMOM NIKOLIĆEM/and SPS Co ( da se i ti ne zaborave) I RADIKALSKIM VRHOM KOME JE MLADIĆ RATNI HEROJ. A ni sad u toku kampanje niko se ogradio nije, niko drugacije rekao nije. Ne zavaravajmo se, možda je i Hitler nekad nekom nešto čestitao, možda…Ili rekao dobar dan. Možda je znao i dobro vino da poruči i pribor za ribu elegantno da koristi. I Džesi Džejms kad ga igra Bred Pit izgleda do jaja, a opet vidiš sve, da je psihopata i ubica. Kažu mi dragi ljudi, ljudi čijoj proceni verujem, polako Jelena, možda je to način da se radiklski bunt drži prod kontrolom. Ne. Prvo ne verujem da je DS u stanju da drži radiklski bunt pod kontrolom. Drugo, taman i da jeste, preskup je to način. Ne može se staviti kondom pa sa Nikolićem pod ruku i to deklarisati kao siguran potez. Nikolić se ionako već ponaša kao zamenik predsednika Srbije, kao drugi čovek u zemlji kome je takva funkcija brutalno uskraćena, ne vidim zašto i mi još moramo da mu je damo. Da mu prinesemo stolicu.
Upravo bi sutrašnja JASNA LINIJA RAZGRANIČENJA, bunt u više kolona, bila odličan osnov da se inicira prekopotrebni unutardruštveni dijalog, ali ne sa liderima već sa glasačima SRS i SPS pa i DSS and Co. Umesto okrivljivanja i tijumfalizma, da se sa vrha, a ne iz offa NGOs i upornih pojedinaca, pokuša sagledati šira slika, razdvojiti lažno od istinitog, činjenice od mitova, zablude od realnosti….Kad već moramo na vlastitim greškama, onda bar da naučimo lekciju za 5. Ovako, sa Tomislavom Nikolićem lično, em dajemo Koštunici još jednom priliku da ne mora da bira (o licemerju MZ koja s njim komuniciara a Nikolića ekskomunicira drugi put), em se rugamo Hagu, em opet ubijamo premijera. Pljujemo po svemu što smo od 2000 naovamo možda i postigli.
Al nije sve tako crno. Ima ih koji jedva čekaju sutrašnju amnestiju.U nastavku je i Vukadinovićev and Co trijmf u integralnoj verziji. I u pravu su on i Co kad kažu da posle sutra neće biti racionalnog razloga da se sa Tomom Nikočićem i druge stvari ne rade. Da se veza ne legalizuje. Da se deca ne prave.
Borise, dvaput meri jednom seci. Jer stvarno misliš da ćeš nas "utešiti" pričom da u pitanju nije stranački skup! Još nas praviš i budalama. Teško ti? I meni je! Na kraju ću morati da kažem-Beba je u pravu za većinu stvari u vezi tebe!
Тројни пакт?
danasnja Politika, autor Biljana Bakovic
Томислав Николић се „устоличио” као први човек српске опозиције – први пут на званичном састанку са шефом државе и председником владе учествовао је у договору о заједничкој акцији, мирном протесту против једностраног проглашења независности Косова. А учествоваће и на том митингу као један од три говорника. Опет уз председника Бориса Тадића и премијера Војислава Коштуницу.
И његова досадашња опозициона конструктивност огледала се најпре и највише у питањима у вези са јужном српском покрајином, али кроз скупштинске активности Српске радикалне странке.
Најочигледнији примери сарадње са властима (иако радикали воле да кажу са „актуелним режимом”) били су успешни и брзи договори о садржајима неколико резолуција о Косову и Метохији, које су Николић и остали радикалски посланици здушно подржавали у парламенту. Али састанак у „државничком формату” у недељу са Борисом Тадићем и Војиславом Коштуницом као да је коначно озваничио политичку снагу СРС-а, која је у последња два скупштинска сазива најјача посланичка група (да и не помињемо оних готово 2,2 милиона гласова за Николића 3. фебруара) и легитимисао их као неопходан и незаобилазан фактор српске политичке сцене.
При том, Николић је својим присталицама дао и прихватљиво објашњење сарадње са политичким противницима („јесам опозиција режиму, али нисам опозиција Србији”), а јавности у земљи и свету се представио као оличење умерености („позивам председника и премијера да одмах почнемо да радимо дипломатски, политички и унутарполитички и покажемо грађанима да нисмо прихватили ову сецесију, да се са тим нећемо помирити и да ћемо све учинити да престане одвајање Косова од Србије”), позивајући још председника и премијера да „каналишу немир и срџбу који се појављују у грудима сваког грађанина”.
Званичан сусрет Тадића и Коштунице са Николићем, Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, види као неку врсту „неформалне инаугурације једног политичког тријумвирата који фактички води главну реч у српској политици”.
Да ли овај сусрет заправо значи коначно легитимисање радикала као пожељних или бар прихватљивих политичких партнера? Или ће неко опет моћи да каже да СРС не може, рецимо, у владу, зато што се још није довољно легитимисао као демократска, системска политичка партија?
– Такво држање радикала у некој врсти гета ни до сада није било реално ни логично, али не значи да, ако то опет неком буде одговарало, неће бити таквих покушаја – сматра Вукадиновић.
Политички аналитичар Дејан Вук Станковић, пак, оцењује да овакав састанак Николића са највишим државним званичницима представља тек један корак у процесу легитимације СРС-а и њеног активног укључивања у политички живот – и то ако се доведе у везу са оним што је претходно рађено („узајамно честитање Тадића и Николића, један истински политички фер плеј”). „Као што једна ласта не чини пролеће, тако ни један састанак не значи потпуну легитимацију радикала”, каже Станковић.
– Ово што су урадили, прихватајући договор са Николићем, једноставно је производ једног континуитета у њиховим односима по питању Косова. Да ли је то залог за будућност, за неку сарадњу после тога, то је јако тешко видети. Да би се направила та сарадња потребно је да те усклађености буде више и по другим питањима – сматра Станковић, додајући да је главна тачка раздвајања ДС-а и СРС-а питање европских интеграција.
Све је очигледније, међутим, да се радикали посматрају кроз различите наочаре, у зависности од тога колико су близу освајања власти. То Вукадиновић и потврђује запажањем да се „радикали толеришу у политичком животу само када губе и када признају поразе, а кад дође стани-пани, као између два круга избора, онда поново оживе стари атавизми и старе поларизације, или барем покушаји тих поларизација”.
– Зато сада овај сусрет можда побуђује неко чуђење и можда неко незадовољство управо међу делом присталица и гласача Бориса Тадића и ДС-а. Дакле, у њиховом случају може се говорити о извесној недоследности, зато што сада радикали нису добри да буду у власти, а Николић није добар за председника скупштине, а поготово не за председника државе, али је добар да гаси пожар и незадовољство (ако може) због независности Косова, да се то незадовољство не би излило на демократске снаге – истиче Вукадиновић.
Ипак, и сами радикали сносе део кривице за то. Иако се политички аналитичари већ годинама споре око питања да ли су се радикали „дешешељизовали” (и да ли уопште имају ту намеру), што се често сматра њиховим пресудним кораком до потпуног уклапања у координате пожељног политичког система у Србији данас, чини се неспорним, и о томе се већ доста говорило, да су бар делимично „променили рухо”. Али не сасвим. Јер, иако су радикали, а Томислав Николић понајвише, говорили последњих година о дијалогу, мирним решењима, избегавали ратне теме, прошлост их је често сустизала, а и они сами су подсећали на њу, углавном неодмереним изјавама.
Помак који су до сада направили ипак није безначајан. Николић се, видљиво је, и те како труди да остави утисак умереног и одмереног човека. Чак је пропустио прилику да у недељу, на дан проглашења независности јужне покрајине, изађе на улицу, позове своје присталице и стави се на чело гомиле гневних и разочараних – иако је нешто раније изјавио да тог дана неће мирно седети код куће.
С друге стране, пропустио је и прилику да осуди демонстранте који су полупали излоге и амбасаде, представивши их као људе који се нису помирили са ситуацијом.
Ипак, та умереност, која се видела и пре неколико година у кампањама Николића, Александра Вучића и Маје Гојковић, по мишљењу Ђорђа Вукадиновића, није им пресудно помогла. „И после таквих кампања су, када је то некоме одговарало, поново били сматрани инцидентном појавом на политичкој сцени”, каже он, наводећи као главни разлог за то чињеницу да „постоји страх од њихове снаге и можда од ситуације за коју се неки плаше да би они могли да је искористе да дођу на власт”.
Како су толико ојачали?
У њиховом случају се изгледа потврдила она изрека „што те не убије, ојача те”. А део међународне заједнице и те како је инсистирао на њиховој маргинализацији у политичком животу Србије (као што је то, уосталом, природна тежња и унутрашњих политичких конкурената). Отвореном или индиректном подршком „демократском блоку”, која би остајала само на обећањима или претњама, сталном игром „штапа и шаргарепе” (у којој је шаргарепе било много мање), Европска унија као да је радила за радикале, изазивајући, често неумереним и неувијеним навијањем и двоструким аршинима, револт и инат код дела српског бирачког тела.
За Вукадиновића је политика Европе и САД према Србији после 2000. године, уз социјално незадовољство, главни генератор раста радикала и њихове садашње снаге. Станковић, међутим, оцењује да је успех радикала нека врста синергије различитих фактора, међу којима је и политика Запада, који се догматски држи неких поставки у вези са интерпретацијом југословенске кризе и њеног исхода. Та политика је допринела знатно, али не одлучујуће подизању СРС-а, оцењује Станковић.
После свега, Томислав Николић је сада у ситуацији да поентира, што је и учинио прексиноћ у Скупштини Србије. „Говорили сте, ако ви победите, ваши пријатељи у свету неће отимати КиМ. Говорили сте – и Косово и ЕУ. Говорили сте да имате најбоље могуће односе са чланицама ЕУ и са предводником спољне дипломатије вођене оружјем САД. Данас, само неколико дана после председничких избора, ми говоримо о лажној држави Косово”.
Још ако неки званичник из Брисела ускоро помене да би услов за чланство Србије у ЕУ или одређене споразуме са европском заједницом, требало да буде и признање независности јужне покрајине, Николић сигурно неће морати да брине за будућност своје странке."