pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

maksimalno me zabavlja kada čujem  od svojih obaveštajkinja na blogu kako dogmatično šabanstvo priča o meni ovo i ono, ono, pritajeno madafakerski, iza leđa. doživeo sam da me štuje hrvatska diplomacija, dok mi moja rođena čarlija. ali bože moj, u svetu postoji jedno carstvo, i u njemu caruje glupanstvo...

Konačno rešenje u Srbiji - Judenlager na Sajmištu

-studija slučaja-

Kristofer Brauning (Christopher R. Browning)

Život u Judenlageru bio je veoma surov, naročito krajem decembra i u januaru, kada su temperature bile tako niske da se reka Sava zaledila. Ogromne sajamske hale nisu grejane. Da bi se dobilo što više prostora za smeštaj interniraca, da bi više hiljada ljudi moglo da se nagura u dva velika paviljona, bilo je podignuto nekoliko spratova drvenih skela, do kojih su zatočenici morali da se uspužu na kolenima i rukama. Pored gladi i hladnoće, jedan od uzroka umiranja bio je i prinudni rad u grupama logoraša koje su lopatama čistile sneg na obližnjem aerodromu. Osnovana je "samouprava" interniraca ("starešina logora" bila je jedna žena od nepunih trideset godina po imenu Sarfas) čiji su članovi svakog jutra podnosili raport komandantu. U logoru su Jevreji obavljali i administrativne i fizičke poslove, uključujući patroliranje unutar ograde da bi se zatočenici držali na udaljenosti od žice. Bilo je zabranjeno unošenje hrane u logor, a deca koja bi se provukla kroz nenaelektrisanu žičanu ogradu da bi u predgrađu Zemuna prosila hranu dobijala su batine kad bi bila uhvaćena. 

U Srbiji je loše stanje, vrlo loše stanje. Skoro svako koga poznajem, a da ima mogućnosti, bilo intelektualnih bilo finansijskih, razmišlja o odlasku, ili barem, o slanju dece u inostranstvo na školovanje, po mogućstvu bespovratno...

Jedan od najilustrativnijih primera je taj da vam režim u Srbiji, nebrojenim dostupnim sredstvima maspropa; digresija, recimo, ubacujući u vaše sisteme svesnosti samo jednu jedinu, malu reč, i  uz neprekidno mantričko ponavljanje dok ne postane deo vašeg rasuđivanja, kraj digresije; ispira mozak da je dobro (za otadžbinu) imati decu. To u velikoj meri jeste tačno, međutim ono što režim u Srbiji previđa jeste da srpska deca vole da piju mleko, a mleka u državi nema, ili u sramotnoj meri, ima ga po skandalozno visokim cenama.

učestvovanje u ratu je strašna stvar, na bilo koji način, pasivno ili aktivno.

sam čin oduzimanja života drugom čoveku, ili puko prisustvovanje tome ostavlja tragove na čoveku koji postaju neizbrisivi. dok, kada mi je rođeni brat bio ratni snimatelj i fotograf, za domače i strane medije,  od 1991-1995. i 1998-1999., sam bio relativno mlad i nisam mogao da razumem gde i zašto je taj mladi čovek izgubio dušu i razum, a na kraju i život; ne tako davno sam prisustvovao korenitoj i suštinskoj nihilizaciji ljudskosti kod jednog prijatelja koji je učestvovao u ratnoj stihiji i notornom menjanju životne realnosti, ili kosmičkog balansa, ako želite, kroz oduzimanje ljudskih života, koji njemu lično, uzgred, ni na koji način nisu naudili.

Hronologija:

 23:00h Velika Britanija objavljuje da "nevoljno preuzima odgovornost na sebe  da napiše Rezoluciju o genocidu",

23:05h Dodik i Nikolić izjavljuju da je "rezolucija ispolitizirana, a i da je njen krajnji cilj da optuži samo jednu stranu, srpsku, te da je u krajnjoj meri meta sama Republika Srspka",

23:10h Tadić kaže da je "Srbija kasno reagovala na pisanje rezolucije" (помишљам због чега Борис није искористио своје вишегодишње председничко искуство и свој патриотизам те упутио Канцеларију Председника да реагује благовремено?),

šalamala. ne nameravam da pišem o tome. o tome će Vučko, kako je najavio pred automatik-zaključavanje na prethodnom blogu, i ja se takođe stavljam na listu čekanja s interesovanjem. početak knjige svakako deluje obećavajuće.

 "One of Our Brothers Had a Dream..." is about Fisk's first interview in 1996. with the leader of al-Qaeda, Osama bin Laden in the mountains of Afghanistan. The title of the chapter is derived from bin Laden who explains that one of his fighters had a dream of Fisk, wearing a robe and with a beard, and who was approaching them on a horse, signifying that he was, according to bin Laden, a "true Muslim". Fisk immediately understood the context of the dream as an attempt by bin Laden to recruit him into his organization.

ovog puta u jevrejskom sektoru, ultraortodoksni jevrejin je napao dečake i devojčice, 16-ogdišnjake, koji su mirno i veselo koračali gradom iskazajući ponos gej ljudi - gej kultura je slobodna u Državi Izraela.

trenutak početka hijenoznog, neljudski zlog napada

pre svega, izvinjavam se jer ja nastampavam jednu temu sa drugom, sto mislim da je virtualno nekulturno, ali evo, posto vidim da ljudi prate moj domen, a b92 iz nekog razloga je odlucila da me ne sutne odavde (hvala Nevidljivoj Prijateljici ili Prijatelju sto je tako, dve zenstvenosti i njihova trpeljivost su ucinile od mene boljeg coveka, jedna moje rodjene zene a druga ova nevidljiva, b92-ina, fenks, dear Droogs), ovo je nesto sto sam preveo za republicki gradjanski Centar za legalizaciju medicinskog kanabisa u Srbiji (odnosno njegovu pokrajinsku sekciju), a cini mi se kao zgodno da stoji dostupno i ovom delu javnosti, i da je vredno polemike. pored toga sto je uzorno kako odredjeni ljudi sa najvise instance brinu o svom drustvu, drzavi, gradjanima, obolelim gradjanima, privredi! - ukazuje i na mehanizme kojima gradjani mogu da se izbore, ako ne za apsolutne slobode onda barem za mestimicnu slobodnost u odnosu prema drzavi. tekst je poduzi, pa ako ste na poslu a zanima vas, ostavite ga za docnije, kada deca zadremaju a supruge vam daju voljno.

e pa, čudni su putevi prirodnji... danas sam na poslu sreo jednog Izraelca, dobar momak, lep i nosi neke fine minđuše u ušima i ima plave, duboke i prozirne oči da se čoék mož u njih ogledati ká u planinsku rijeku, što bi rekó Njegoš...

taj momak je bio jedan od onih retkih preostalih ljudi na planeti nam dragoj izmrcvarenoj koje kad sretnete jednostavno znate da su neiskvareni i da u njima nema zlobre, sračunatosti, pozadinskih misli, lažne naklonosti, i čega sve ne, pokvarenjštine mnoge tako tipične za našu ljudsku sortu... dakle, jednostavno, tople i duboke oči što za sobom odaju blagu i prijatnu ličnost.