Искрено, данас је један од оних дана када није пожељно стати ми на црту. Што би рекао један мој колега: Само данас немој да ме неко нагази. Много бахатих и безобзирних људи, прегршт неваспитања, пуни аутобуси неокупаних људи који не дозвољавају да се отвори прозор, јер ће их убити промаја – клима, наравно, не постоји.
Свети Сава гради прозоре
Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. Идући по свијету наиђе на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу.
Он их запита: „Шта радите то, браћо?“
У поштеном интелектуалном свету плагијат се сматра „грехом над греховима“. Међутим, у духовно запарложеном вилајету плагијатор себи даје за право да се назове још и ствараоцем. Он у неку руку и јесте „стваралац“,
Господо, једну пијану чашу Банату!
Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.
Из своје пензионерске фотеље вас гледам, причате и пишете о штрајку.
Где ви то штрајкујете? Како штрајкујете?
Сада већ пензионисани колега ме је једном приликом посаветовао: „Ако желиш да се осветиш родитељима или држави, само ученицима дај петице, бољи начин не постоји“. Признајем, никада нисам, па ево ни сад, разумео шта значи осветити се родитељима, и зашто бих се светио, али сам суштину разумео, иако са њом нисам био сагласан. Међутим, како време одмиче, а искуство надолази, закључујем да су нам те петице једини могући начин заштите и борбе.
ili Srećan nam Dan državnosti
Sram vas bilo sve vas koji optužiste Olivera Antića za učestvovanje u aferi Indeks.
Srbija časnijeg nema, po čojstvu, junaštvu i poštenju -- da ima, bio bi predsednik komisije za odlikovanja.
Pravo je samo u bunar, reče moja baba -- i umre.
P. S. Svaka čast i čestitke odlikovanima!
Znam, mnogo je ljudi kojima je pomoć potrebna, a svakome je svoja muka najveća, ali je i mnogo ljudi koji mogu da pomognu. Odrecimo se jednog kafenisanja, jedne pakle cigareta, prvog prolećnog sladoleda....
Danas su širom Leskovca i Lebana maldi ljudi jurili da prikupe pomoć za svoje bolesne prijatelje. Izgledalo je veličanstveno i strašno -- nešto je ujedinilo našu mladost. Nisu otupeli, iako su im srca često
Прву причу, под насловом ,,Пацко“, Драгиша Васић објављује 1914. године у листу ,,Политика“. Прву књигу, Карактер и менталитет једног поколења, штампаће 1919. године. По мишљењу Слободана Јовановића, овом књигом, која припада жанру политичко-публицистичких дела, Васић је желео да помири свој „ђачки национализам са ширим људским идеализмом који се у њему јавио под утицајем ратног искуства“.
Због антирежимског политичког активизма, испољеног најрадикалније у политичким чланцима у листу „Прогрес“, Васић, као „обележени“ опозиционар, бива упућен на двомесечну војну вежбу на албанској граници. По окончању ове „кажњеничке експедиције“, Васић ће објавити књигу Два месеца у југословенском Сибиру (1921); она је требало да буде његов „акт освете и одмазде“ тадашњој власти.