Većina vas se seća Fikreta u Legendarnom Specijalnom vaspitanju u kojem umesto da je u učionici na slobodnim aktivnostima on se skita okolo, a usput bi nešto i da prikolje. Za razliku od filmskog obračuna domaca sa lokalnim dripcima koji se odigrava u po bela dana, horor scena u Novom Sadu odigrala se u sred noći. Akteri, tri dečaka od po dvanaest godina i nesrećni skitnica, dečaci su zapalili beskućnika dok je spavao i ovaj je posle nekoliko sati izdahnuo.
NS: Dvanaestogodišnjaci zapalili beskućnika (LINK)
„Када би се, неким случајем, у нашем дневном листy појавио овакав текст:
„АМБАСАДОР- ТОРИЈЕВАЦ који воли свој 'џоб' и ,клан', и следи СЛОГАН своје странке (као некада његови преци, верни ВАЗАЛИ свога краља), господин чију дипломатску КАРИЈЕРУ подржава посебни БУЏЕТ - стоји на балкону свога стана у амбасади (одевен у црно-бело ФЛАНЕЛНО одело, налик ПИНГВИНУ који се шепури) и пије ВИСКИ расејано гледајући низ КЕЈ где поред понтонског моста радници превозе КАРГО од много ТОНА на брод, a огромна амбасадорка, чланица женске ЛИГЕ за мир, сва накићена француском БИЖУТЕРИЈОМ као права КАРИКАТУРА од жене, пијуцка минералну воду и гледа на другу страну, у правцу суседног ТУНЕЛА, и још даље од далеких ДИНА Низоземске..."
онда би одличан зналац европских језика уочио следеће речи келтског порекла које су у наш језик стигле пoсредством следећих европских језика:
Питам се, питам се...
И Ми око Нас ...
Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.
И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.
Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.
Бавим се децом као школски наставник већ дуго, дуго... Већ 25 година половину и више свог радног дана проводим са децом, у њиховом друштву, у њиховом свету, у њиховим учењима, сазнавањима и откривањима света око нас, и играма гледајући их како расту од малих људи у велике људе ту, преда мном.
И учим ја од њих исто колико и они уче од мене.
А ипак сам данас по први пут сасвим случајно налетео на ово, па реших да то поделим са вама,