Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

Kako me je vađenje novog pasoša podstaklo da se vratim starom hobiju, putovanjima, reših da sa prijateljima provedem Novu Godinu negde preko. Sledi kratka priča o poseti Budimpešti, kombinacija doživljaja i praktičnih saveta svima koji su namerili u tom pravcu, a ne putuju da bi pregovarali o isporukama gasa... >>>

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

Baranda

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

(Djokovica su veceras pratile razne zvezde: Heineken, Dusan Vemic, i muzicar P. Diddy)

 "Da pricamo malo o basketu, a?"

 Novak Djokovic je razgovor sa novinarima i veceras zapoceo na temu kosarke. Posle pet uzbudljivih i napetih setova, bilo je lako razumeti ga da mu se nije puno pricalo o tenisu. Bilo mu je medjutim svakako lakse nego Federeru, sedeo je na istoj stolici sa koje je Svajcarac do pre 15 minuta mukotrpno odgovarao na novinarska pitanja sa nekarakteristicno tihim glasom i bez direktnog pogleda u oci. Novaku je jedino bilo krivo da nece sutra stici da gleda okrsaj nasih i turskih kosarkasa u Litvaniji, ali osim toga bio je odlicnog raspolozenja.

Ili kako je sve pocelo...

Zasto bi netko isao u New York? Zasto se toliki uskomesaju na sam spomen imena...tako bi rado isao, ali...? Sto je mene tjeralo? Filmovi? Neznanje? Ludost?  Glupost? Pamet, struka, znatizelja, bijeg od vec ucmalog postojeceg...vjerojatno nesto od toga.

City sam prvi put upoznala u ljeto '99. Kud bas u ljeto, s pravom ce reci oni koji

Znate onaj osećaj kad ispadnete ovca, znate da vam se neko smeje a ne možete mu ništa? Odnosno, mogli biste ali skuplja dara nego mera...

Odem na nekoliko dana u jednu poludivlju zemlju. Nije baš ni Afganistan ni Liberija, izgleda prilično civilizovano, svaki dan sve bolje... Pogotovo što je ta zemlja meni oduvek draga, ljudi su generalno prijatni, gostoljubivi... Većina, kao što će se ispostaviti.

Sastančim

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Neko me će se, verovatno učiniti da je odgovor jednostavan, ali, naše mišljenje po tom pitanju daleko je od univerzalnog i uvreženog svuda u svetu.

Neki narodi dan danji bogatstvo mere količinom zlata koje porodica poseduje.

Neki drugi, opet, više vole keš.

Za Mocvane, biti bogat znači imati puno stoke. Naročito krava. To je jedino bogatstvo koje se računa. Može čovek da ima novca u banci, uspešnu firmu, dobra kola, ogromnu kuću - sve to mu ništa ne vredi ako nema krave! Zato, pridošlice često ne mogu da razluče koliko je neko stvarno bogat. Jer, spoljna obeležja bogatstva, u većini slučajeva, ne postoje, a ona koja tako izgledaju ništa ne znače.