...буди ми силан и добро ми стој!

Често слушам у разговорима, читам по интернету, у новинама, књигама, часописима, слушам на телевизији и радију, како су Срби „један лош народ, корумпирани, неморални" и „како баш заслужујемо то што нам се догађа".

И заиста, у много случајева када гледам и слушам све око себе у мојој Србији, дође ми да ускликнем:"Па јес, стварно су људи у праву! Много смо сви, бре, неки покварен народ!"

Али...

Sta da radi zena sa viskom megabajta koji se ne daju uposliti zveckama, pelenama i pripremanjem Aptamila, na ivici da pocne da prilikom fejsbucenja prihvata cak i one sa kojima se ni u osnovnoj skoli nije druzila, a sad je oslovljavaju sa “skolska”? …Al’ da bude drustveno prihvatljivo i da ne zahteva znacajnije trosenje “statutornog materinskog dodatka”? Da sanjari o letu i da se pita dokle ce samo moci da stigne u ovom novom aranzmanu.

Školski brod Galeb, nekada ponos naše mornarice i mesto istorijskih zbivanja, rđa u riječkom brodogradilištu "Viktor Lenac" čekajući neke bolje dane koji ko zna kada će doći.

Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Kaže mi ptičica da je jednom prilikom prošle godine sazvao sednicu Vlade. U neko sasvim normalno doba, u radni dan u 2 popodne, ume on da zakaže i nedeljom u 7 ujutru. A i bila je u sali za sednice, ume i tu da bude kreativan pa zakaže, recimo, u ugljenokopu.

Uđe on tačno na vreme, svi ministri već za stolom, znaju da nema da se kasni, fali samo jedan koji se unapred opravdao nekim inostranstvom. Sedne Gospodar, nit romori nit govori. Ne progovara. Ne

 

Novak Djokovic imao je svoju veliku premijeru pred Njujorskom publikom 2007. godine, i slicno mnogim dobrim predstavama na Broadway aveniji, Noletov šou je posle cetri godine i dalje vrlo popularan. Te 2007. godine je nasem teniseru bilo prvo Grand Slam finale, i kako to vec biva, imalo je dva cina. Prvi cin je bila drama, Nole je na pozornici Arthur Ashe stadiona dao sve od sebe protiv tadasnjeg prvog reketa sveta Roze Federera, koji ga je te veceri u tenisu nadmasio. Drugi cin, posle uobicajenog intermeca od 20 minuta, bila je komedija i odigrala se pred novinarima na konferenciji za stampu.

Tačnije: slonče. Ženskog spola. Ima nepune dve godine, nešto preko 150 kila, i zove se Tumaren.

Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.