U sarajevskom Oslobodjenju objavio sam poduzi tekst o Ganicu, bosnjackim gotovo uniformnim reakcijama, srbijanskoj (ne)osnovanosti zahtjeva, britanskim mogucnostima postupanja i pokusao otvoriti neke teme s kojima drustvo, prvenstveno ono u Sarajevo treba da se suoci. Ovdje namjeravam predstaviti izvode iz tog teksta i pocinjem s pogledom na srbijanski zahtjev za izrucenje Ganica.

Gost autro - " sve Nišlije"

 

Dragi Beograde,

Nišu je izuzetno drago da ćeš uskoro biti na vodi.

Zaista nam je drago, bez sarkazma.

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Nisam pomno pratila rukomet ali sam uvek srećna kad se naši sportisti domognu medalje, kao i sad kad se ženska reprezentacija izborila za srebro na Svetskom prvenstvu. Slučajno sam prolazila blizu čuvenog balkona Skupštine grada gde su rukometašice proslavile osvojeno drugo mesto uz podršku nekoliko stotina, najviše hiljadu građana. Ali, kao vinovnica tog nesvakidašnjeg događaja, vratila sam se kući sa čudnim, protivurečnim, uglavnom negativnim utiscima.

Prvo što sam čula još u Vlajkovićevoj, dok sam se približavala platou gradske Skupštine koji su obezbeđivale pojačane policijske snage, sa gradskog ozvučenja treštali su prepoznatljivi stihovi lokalnog hita «Čke beogradske». Beograđanka sam po rođenju, tolerantna, slobodoumnih shvatanja, i svaka urbana žvaka može da me kupi pod uslovom da ima smisla ili bar poentu u najavi, ali ovog puta nisam pronašla baš nikakvu konekciju između osvajanja srebra na SP-u, sportskog duha, zdrave pameti, Gazda Paje i stihova ove pesme. Možda nisam dovoljno luda čka da bih se primila na:

Krstovdan iliti Vozviždanije časnog krsta (to mu je valjda zvaničan naziv)  pada 27. septembra. Iako je to praznik usko vezan uz post, u našoj pravoslavnoj papazjaniji i nelogičnostima kojima obiluje praktikovanje vere kod običnog sveta, povezan je sa vašarom, jednim zbitijem ispunjenim pečenim prasićima i drugim bravima, glasnom muzikom i penjanjem po astalima, pripitim teturanjem do vrteški i vrštanjem sa isith.

Gospođu Veru trebalo je naći na drugoj strani Manhattana. Iako je vjerojatno razvikaniji od zapada, East Side me nikada nije impresionirao. Moguće da kvart ne poznajem dovoljno dobro ili je u pitanju tek predrasuda prema kojoj  tu (pogotovo na Upper East-u) živi previše ljudi koji ne znaju kud bi s novcem, vremenom ili sobom. Djeluje hladno i distancirano. Atmosfera,

1995.

Februar.

''Ritam herca all stars''.

Ekipa je bila skroz prijatna. Uroš Djurić, Dule Čavić i Dule Šaponja uz ekipu radili Srbokapa, Marioneta i devojkačijegimenanemogudasesetim a izgledala kao Frida Kalo. Muziku je birao Freedom.

Džoni je uvek otkidao po pola emisije. Od jedan do pola dva je urlao i cepao svoje tripove. Kada sam ja uleteo u emisiju, Uroš je pričao svoje dogodovštine iz vojske. I dok svi prodju, za mene je ostajalo 3 minuta sa muzikom.

 

 

Mada i ta 3 minuta bi često bila previše, bolje da sam ćutao.

Asmir Kolašinac je osvajanjem zlata na dvoranskom evropskom prvenstvu ostvario najveći uspeh u istoriji srpske atletike!

 

Ipak, digla se prašina što je čovek, proslavljajući pobedu, stavio i zastavu Sandžaka oko struka!?

Nema mnogo filozofije  - ovi momci i devojke rade sjajan i divan ''posao''. 

Ima ona stara - ko ne voli životinje, ne voli ni ljude. 

Oduvek sam više bio bliži životinjama. 

Sa psima se bolje razumem nego sa ljudima a i ljubav je veća, uzajamna. 

Ali nebitan sam ja, bitan je Levijatan. 

Spasili su  mnogo maltretiranih i napuštenih životinja širom Srbije i meni je,  kao čoveku koji živim uz pse ceo život  -hvala roditeljima koji su uvek pse tretirali kao najbolje prijatelje i što sam odrastao uvek uz 2 psa u stanu - Levijatan udruženje