Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste

Uslov da se pojavimo tamo bila je nabavka domace nane. Jebote.

Rekao sam joj da ne zelim da idem. Pogotovo negde gde mi je dolazak uslovljen domacom nanom.

-          Pa to nema nigde!

-          Ma daj! Rekla je da joj treba za neki koktel. Kod tvoje babe je ceo zid u toj nani.

-          Da?

-          Da.

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

ПРВИ ИНТЕРНЕТ-РАТ НА БАЛКАНУ

 Прва ратна дешавања у Србији догодили су се на "Великој Мрежи", преко рачунара и уз коришћење врхунског знања електронике.

     Узбудљива догађања почињу још 1997. године. Нове  српске презентације и дискусионе форуме све чешће посећују "заклети Хрвати" и "прави Бошњаци" остављајући своје

Gost autor: Bojan Kovačević

Predugi čas anatomije

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina "starog Energoprojekta", kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela "Beobanka". Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.

Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.