Dakle, pre jedno godinu dana, a nakon nešto manje od decenije po odlasku u Grčku da živi i radi na ostrvu Kos, video sam se sa jednim mojim prijateljem. Ispričali smo se uz uzo. Međutim, kad nas je već uhvatilo, jedna rečenica koju je izgovorio mi je zaparala uši – druže, ovde se u kvartu ništa nije promenilo već sto godina; znam samo ove starije, a čuo sam da je neko overio, neko ubijen.... Budući da sam s tim tragedijama bio u toku, pažnju mi je privuklo više to ne promenljivo stanje. Kako je to poražavajuće zvučalo da se jedan deo grada ne promeni ni u jednom segmentu na bolje te da ostane u mumificiranom sećanju iliti formi gastarbajteru sa stažom...
Jedan dan na ortopediji
Autor: Igor Marković
Скакућем ти ја тако по болници у стилу растопада курса динар-евро, наравно, на једној нози, јер ми друга не функционише. Рекоше ми да се упутим прво тамо, па онамо, па онамте, па тамте. ,,Не, сине, ипак иди ти на ортопедију, тамо ћете боље средити''. Добро, ајмо онда тамо, јуначе. На ходочашћу до ортопедије се свакако сретне и понеки познаник, комшија, друг, но пријатељ никако.
Једна госпођа тада рече како је заборавила наочари, па се упорно распитивала за квалитет дуготрајне новогодишње шминке. Пошто она није била једина муштерија у радњи, продавачица је сматрала да јој не треба поклањати нарочиту пажњу, па је ужурбано наставила да пакује управо пристиглу робу.
Све је то зачуђено посматрао старији господин, чија је корпа била празна.