Trebalo bi da je dovoljna majstorija, trik, kreirati nešto zbunjujuće, potentno i užasavajuće, izvući iz fona, ni iz čega. Mene to ne uzbuđuje. Šta više, deprimira me taj pristup. Razlog zašto ne čitam poeziju. Razlog zašto sam presto da je pišem. I počeo da je pijem. Vrenje je poezija, moj Milane. Izgubio sam želju za poezijom i to je horor. Ne razumem je više. Trebalo bi da stvaram jedino ono što razumem. Trebalo bi da stvaram samo one pesme koje mogu da konstruišem i dekonstruišem, koliko god bile nesavršene. Ikea pesme. Ne, još gore od toga. Lego dečije pesme.

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

Dečji žiri je ovoj knjizi dodelio nagradu "Dositejevo pero".

Drugi deo knjige "Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i..." publikovan je 2024. godine

- Slušaj – nastavi se Zlatko, nakon što je progutao zalogaj i sasuo čašicu rakije u sebe – pronađene su zalihe target toalet papira iz ’99 i ponuđene su mi, znači nije skroz beo, ima metu na svakom listiću. Negde između skroz belog i požutelih novina, takva je i cena…

            - Meni sve zavisi od cene – prekide ga Raka.

            - A spavaća kola i kola sa rezervacijama? Kod vagona sa sedištima nikad nije išao, to znam.

            - Realno, tržište za toalet papir je veoma limitirano. I ne mogu da se uguram u spavaća kola.

            - Da, zasad.

            - Kako to misliš?

            - Mogao bi da ga prodaješ jeftinije, da se oprostiš dela zarade…

            - Kako to mogu Papa?

            - Kad bi manje čitao Wall Street Journal ne bi sebi gradio kulu od slonovače, u glavi…

            - Pa neću valjda celog života da se valjam u ovom blatu, izlazim i ulazim u Čačku*?

            - Samo ti puštaj filmove…

            - Šta se dešava sa bakrom, aluminijumom, mesingom?

            - Ta je šema zatvorena.

            - Kako?

Milan se spuštao uzanim hodnikom prema lokomotivama i ta informacija, da ga nešto vuče napred, da se kreće, isplivala je na površinu njegove svesti naglo, kao kad konstatuje, bez povoda, da je, verovatno, živ, i da će živeti još neko vreme, ne zna se koje, a onda posle toga više jednostavno neće; kao da je ta misao produkt autonomnog nervnog sistema ili crevne mikroflore. U sledećem momentu je istom brzinom potonula u zaborav, jer šta bi i mogao da uradi sa tom informacijom. Mnogo je smislenije da negde završi pljuge.

МИ­ЛИ­ВОЈ АН­ЂЕЛ­КО­ВИЋ

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

 Пре­се­као га је про­до­ран звук зво­на на вра­ти­ма. Из ход­ни­ка се чу­је лу­па, не­што па­да. Зво­но, по­но­во.

Нај­бо­ље је да се не ја­вим, по­ми­слио је. Ни­сам код ку­ће. Он­да се тр­гао. Ма, шта си се ску­пио, при­го­во­рио је се­би. Неће рат да ти зво­ни

Milan koji je jutros ustao pre alarma/radija i otišao desno iz svog kupea, prema lokomotivi, ili lokomotivama, udaljavao se, u potrazi za cigaretama, od smrti, komšiluka i cimera Petra koji je nastavio naglas da čita požutele novine, ne zna se tačno kome, okupljenima valjda.

Novinar: Sudeći prema svemu, gledaoci će ostati u dvoumici i nakon završetka filma o kojem je vrijemenu riječ jer ni po kostimima neće se moći prepoznati kad se radnja dešava. Po događajima na platnu pogotovu. Zašto je baš tako?

Goran Paskaljević: Film nosi jednu univerzalnu temu. Bilo bi pogrešno da sam bilo čim označio kada se radnja dešava jer bi se moglo pomisliti da je taj događaj o kom se radi u filmu karakteristika jedino tog vremena. Dakle, radnja se mogla događati u prošlosti ali i u budućnosti.

            U sred čitanja kroz poluautomatska vrata niz hodnik, kroz koja je Milan zamišljen izašao, ušla je pogrebna ekipa, svi u crnim jednodelnim kombinezonima sa malom žutom osom izvezenom u visini srca i doktorom Šapićem u belom mantilu koji se polusvestan vukao za njima.

Čim je sasuo rakiju u grlo Milan se osetio bolje. Pogledao je u Petra, on je izgledao isto, nit sreće nit pameti. Gledao je u praznu čašu kao da će u njoj otkriti tajnu vasione a onda je prdnuo. Milan je otvorio vrata da smrad izađe na uzani zajednički prostor. Bacio je pogled desno niz hodnik i video neko komešanje u komšiluku, nekoliko vrata dalje, tamo gde je živeo Vidoje. Kod ulaza je stajala grupa ljudi. Izgledalo je kao red ispred toaleta od jutros, ali nedisciplinovan, što je retkost, samo sad nije bilo ispred toaleta i jutro je već prošlo, svi koji su imali nekog posla, mada takvih je bilo vrlo malo, bili su na svojim radnim mestima. Jedan komšija je već bio obučen kao za sahranu i plakao je. Radio je zamukao. Osećala se nekakva teskoba, samim prilaskom mestu čak i bez saznanja šta se dogodilo.