Pored nekoliko diplomatskih neuspeha države Srbije, ako se nešto što je unapred bilo osuđeno na poraz može nazvati neuspehom, leto 2010. godine, u kojoj smo, da je bilo pameti, mogli slaviti desetogodišnjicu pobede nad dokazanim „silama mraka i bezumlja",, preciznije rečeno, nad režimom Slobodana Miloševića, pamtiću, između ostalog, i po jednoj knjizi. Bez namere da detaljno analiziram njen sadržaj, napisao sam nekoliko rečenica koje bi trebalo shvatiti isključivo kao preporuku za čitanje.

Ulje na vodi  je nova knjiga istoričarke Dubravke

- Ja komadujem brodom ludaka a ne nekakvom uvežbanom oružanim silom koja je spremna za velike poduhvate! - urlao je imperator koji je, suviše ljutit da bi čekao sopstveni prevoz, krupnim koracima grabio prema prostranom dvorskom kosmodromu dok je ostatak svite, u čijoj krvi nije bilo toliko adrenalina, groteksno potrčkivao za njim.

 

Danas je Svetski dan knjige i autorskih prava.

Google nije našao za shodno da to posebno obeleži. (A B92 - jeste, kao i Vikipedija)

Blago onima koji pišu i čitaju knjige.

Ja ću podsetiti  na reči Borhesa (J. L. Borges):

„Neka se drugi hvale knjigama koje im je dato da napišu: ja se hvalim onima koje mi je dato da pročitam".

                                       На кантару људске радозналости, оно што сви знају, мери се упола цене (Предраг Брајовић: Под сенком крила)

Zovem se David Herbert, skraćeno Bert. Kažu da sam jedan od značajnijih engleskih pisaca. Tako je Oldus Haksli, kolega po peru i jedan od mojih retkih dragih prijatelja, jednom zapisao

 

Čovek je razumno biće. On ustaje ujutru da krene na posao. Kupa se vodom koju zagreva struja, iako već deceniju i duže ne moramo da trošimo struju u ove svrhe. Tu je i sapun sa reklame, koji bi bio duplo kvalitetniji i zdraviji da je novac kompanije utrošen na marketing iskorišćen za unapređenje tehnologije kojom se proizvodi. Zatim čovek odlazi na posao automobilom koji već 20 godina ne

To su jutro dobro napredovali pošto su bez straha jahali ljudskim putevima. Oko podne zastadoše da predahnu pa odmah preduzeše stare mere opreza. Zašli su se jedno trista metara duboko u šumu, pronašavši oveći proplanak kako bi konji mogli da pasu, na kome su se smestili. Kada su sjahali, devojke primetiše da Kju deluje veoma umorno. Teško se kretao i bio je skoro posiveo u licu. One ga postaviše da legne i počeše da raspravljaju kako da mu pomognu. Posle nekoliko besmislenih predloga, koje su iznele na osnovu svog poznavanja tadašnje medicine, on se, s mukom, umeša u razgovor:

- Jahanje mi nikako nije prijalo s obzirom na ovu vrstu povrede. Celim putem sam se savladavao da ne urlam od bola. Ali, postoje granice i moje izdržljivosti. Na kraju je potiskivani bol provalio, i to me je gotovo oborilo. Inače povreda je ista kao juče i nije se mnogo pogoršala. Kada se dobro odmorim povratiću se. Za slomljena rebra ne može se gotovo ništa. -

- Zašto si jahao, kad ti to ne prija? - prosto zakuka Frija.

- Da se što pre uklonimo od zamka i mesta naseljenih ljudima. Dodatne nevolje mi, u ovom stanju, nikako nisu potrebne, - patetično izjavi vilenjak.

Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

Preporučujem dobar blog kolege Antonaccija, pod  navedenim naslovom "Slušaj šta ti pišem". Siguran sam da zaslužuje "bolju vidljivost".

 

- I, tako vam kažem, poštovani moji prijatelji, te naivne budale su se upecale na moje stalne zahteve. Dobićemo još jednu planetu da je kolonizujemo i uz to je plodna i lepa kao taj njihov prokleti Evelon.