Удружена опозиција у Србији најављује бојкот избора. Дакле, опозиција поставља још један ултиматум око информисања, рокова предизборне борбе и бројања гласова. У случају да се њихови захтеви не испуне неће ићи на изборе. Одговарајући почетком прошле недеље на питање новинара ,,јесу ли свесни могућих последица бојкота избора?'' Леон Коен, спикер удружене опозиције, рекао је :

,,Штете ће бити, али понајвише за Србију. Зна се да је услов за улазак у Европу слободни вишестраначки избори и уколико се опозиција буде определила за бојкот - што ће учинити ако јој се захтеви не испуне - онда ће све наде за прикључак европској интеграцији бити покопане''.

         Озбиљно звучи. Али, ко гарантује господину Коену да српска власт уопште има намеру да буде део Европе.

           А прикључак за Европу као да лежи на оној страни Атлантика. Наше племенске поглавице кад не држе говор овде,  лете тамо у САД. Сви би да попуше лулу мира са великим белим поглавицом. Само да се договоре а резервате ћемо сами уредити.

Знате ли ко је ово написао и кад?

 Sjećate li se mozgalice sa Alisom i dvoranom karata?

E, onaj sunčevi zrak koji vas je izbavio od tamo bio je suviše  slabašan. Izgleda da je napolju bilo oblačno, te zrak nije bio dovoljno sjajan da potpuno otvori ogledalo, pa ste se umjesto u svojoj sobi, našli u hodniku zatočenih karata.

 Vinsent 

            Tako sam jednom pukao od smeha kada me je jedna drugarica/bivša devojka upoznala sa Vinsentom Šojićem. Lik me je verovatno instant zamrzeo. Odličan slikar. Sin kamiondžije koji je emigrirao u Kanadu. Na pola te žurke hteo sam da odem kući.

            Poslednje tri godine živim u centru. U leto sve vrvi od turista. U zgradi je hostel. Oni tu žive nekoliko dana pa odu. Ne želim komplikacije. Nikada nikoga ne bih prebio. Dobro, sebe ponekad. Nemam što se kaže nacionalni sentiment. Ali imam sentiment.

            Hodnici odzvanjaju kao da smo u praznoj bolnici. Čujem povremeno kako ih spopadaju, sadisti prokleti. Mene nikada ne pomešaju sa strancem ali jedva čekam. Kada me ushićeno pitaju domicilni radoznalci ’Where are you from?’ spremam se da kažem: I’m from… Sick.

Evo jedne mozgalice, na čiju formu je uticala aktuelna globalna situacija sa Corona virusom.

Vi ste vođa specijalnog medicinskog tima koji je poslat u područje zaraze nepoznatim  virusom. Vaš zadatak je da otkrijete o kakvoj bolesti je riječ, i pokušate da joj otkrijete lijek. Nakon mjesec dana istraživačkog rada na terenu i u mobilnoj laboratoriji,  s dosta prikupljenog znanja i meterijala, vraćate se u svoj naučni centar da objasnite ostalim kolegama kako se boriti  ovim opakim virusom.

Pogled na zaliv, koji se sada nije video od magle, ulivao joj je nemir. I more se nečujno i zaklonjeno ulivalo u uzani kameni tesnac. Dokle god su njene zelene oči mogle da vide, za nju je ono bilo mrtvo. Zarobljeno u sebi samom, okruživalo je Irsku još od kad je bila ostrvo leda. Ledeni vetar je šiba po obrazima, ali je nevidljiv, a kako da se sakriješ od nečega što ne vidiš. Svuda je oko tebe, možda je i u tebi samoj, mislila je. Zatvorena u svom biću, duboko u sebi, vukla je čamac po peščanoj plaži, dok konačno nije osetila vodu. Duboka hladna voda neobično je mirovala ove puste večeri. Nikoga nije bilo da je vidi. Sledećeg momenta, Mesec je prekriven oblakom koji je pronesen nebom, a more je gotovo neprimetno nabacilo čamac na svoju površinu. Navirući nemir davao joj je snagu za prvih pedeset zaveslaja, samo dok se domogla struje.

praznine, zagrade i ljudi u uniformama

            Muka mi je od ___________ dopisati po želji. Moram da postignem više. Postignem ništa. Sastružem sebe s patosa, stegnem pesnice i patosiram se. Nemaš pravo da budeš u depresiji. Nisi se dovoljno potrudio. Nisi video sveta. Za to treba sredstava. Radi magarče. Ti si magarac, ja sam mula. Boli me __________ dopisati po želji. Knjižica više ne može preko roditelja. Prestani da kukaš, probaj ponovo. Niko ne želi da patiš. Niko ne želi namerno da te povredi. Niko ne želi da se stvarno razboliš. Otvori prozore da uđe svež vazduh. Udahnem duboko, zadržim dah ___________ dopisati po želji koliko vremena.

U želji da prevaziđem ovu post-prazničnu  depresiju, odlučio  sam da ponudim ovaj kraći prilog kao novogodišnju čestitku blogerima koji još imaju snage da čitaju nove postove. A i brojke su se složile (za detaljnije objašnjenje vidi dole).

Još od antičkih

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.