Kao da me je uhvatio proljećni weltsmerhz. Il' su, možda, nuspojave od čaja za prostatu koji mi je als preporučio (i koji baj d usput  - radi pos'o), al sam nešto sentimentOlan ovih dana.

Lako mi oči zavodnjaju. Vjerovatno su tome doprinjele i smrti nekih bliskih osoba koje su se izdešavale u posljednjih  desetak dana, a i neki dobri ljudi, a živi (da, da,  još uvijek toga ima), a rekao bih i da su  moje godine saučestovale u mom sveopštem emotivnom stanju.

Nisam loše, naprotiv...samo sam tako našpanovan u potonje vrijeme.. Nije D mol...E mol je u pitanju, al je isti rimtutituki  posrijedi. Vajb što va(j)bi sjećanja...

Porast upotrebe netradicionalnih kafe napitaka (espereso, instant, filter) doveo je do laganog odumiranja nekad širom rasprostranjene vidovnjačke prakse u našeg naroda - gledanja u šoljicu od kafe. Sve je manje znalaca tumačenja čudnih drhturavih šara koje po zidovima šoljice tvori mrki razliveni soc.
No, junaka ove naše priče to ni najmanje nije  tangiralo.
Odavno je on sudbinske zaplete iščitavao gledajući u jednu drugačiju šolju - onu ukonektovanu na kanalizacionu mrežu.

Načuvši glasine kako je blog na umiranju, da su mu kreativni potencijali iscrpljeni, duh izhlapio, a lice ublijedilo, odlučio sam da mu priskočim u Upomoć. Poslužio sam se  starim zaboravljenim trikom iz art arhive bloga b92.

Te skockah jednu omanju hazart izložbu, tek da vas priupitam - hazartujete li inače?

Manitu (Kidja feat. docsumann)

Sukob ribolovaca i kormorana sve češće nalazi svoj put do medija, koji o tome listom izveštavaju iz ugla samo jedne strane, ribolovačke, smatrajući, valjda, opravdanjem što ptice ne govore, pa se, otuda, i ne pitaju. U nastavku prenosim poslednji u nizu takvih tekstova (eh, da je poslednji...), izašao u Zovu br. 638 od 02.01.2009:

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.

Kao što znate, ja nisam fotograf, samo ponekad nosim foto-aparat, mada me i to neretko mrzi. Zato vam neću pričati o blendi i ekspoziciji, pošto o tome ne bih ni imao šta da vam kažem

Овде, бре, постало до зла Блога досадно!

miljenko smoje je pisac splita. dalmacije. toliko je nesporno. dalje ide da je "autentični pisac hrvatske" a u emisiji o njemu se moglo videti da je optuživan i za (sledi budalaština) - jugoslovenstvo!!!! elem, ime milenka smoje, čoveka koji je rekao (napisao) da je čovek "beštija koja piše", u jednom trenutku je moralo da se prlja ili pere tim nekim čudnim duhom - jugoslovenstvom.

Inspektor Marković je pogledao na sat i pomislio da možda ima šanse da stigne kući na vreme ako telefon ne zazvoni do kraja radnog vremena. I baš tada je zazvonio, ne sluzbeni nego njegov privatni mobilni. Zabrinuo se kad je video da ga zove majka a ona ga nikad nije zvala dok je na poslu. Javio se  i dok su se kolege utišavale mogao je da čuje da njegova majka javlja da je neko umro.

"Ko je umro" - svi su se utišali dok on nije dao znak da se opuste....."mama, normalno je da umre stara osoba....ne, ne bagatelišem .....koga će da spali? Aaaa, misliš kremira? Pa to je normalno,