Sneg je počeo da pada predveče, sitnim pa sve krupnijim pahuljama. Ana je sa prozora svoje kancelarije gledala narod koji se kretao bulevarom ka centru i provlačio se između automobila koji su milili. Poslednji radni dan pred Novu godinu bio je završen i ona se spremala da krene kući kada je zazvonio telefon. Njena najbolja drugarica Vesna je kategorički zahtevala da Ana prespava kod nje.

"Nemaš izgovor Ana. Tvoj sin je na Kopaoniku a moja Maša kod tate u Novom Sadu, znači slobodne smo = žurka za dve dobre mačke." govorila je Vesna u slušalicu. Bila je to njena uzrečica

Unjkav glas spikera na železničkoj stanici u Beogradu objavio je da je voz iz Beograda za Bar postavljen na peronu četiri. Sudija Sreten Jović se ispravi, zagladi gustu sedu kosu i orlovskim pogledom prelete preko mase putnika. Sve se odvijalo po planu: automobil je natovaren na voz i on će istim vozom do  sutra ujutru biti u Baru. Za sada sve teče kako je predviđeno, jedino je u sebi molio Boga da u kupeu ne bude i  neko ko je pročitao njegovu knjigu o zločinima u prestonici,  i ko ima veliku želju da mu ispriča svoje rešenje zagonetke ko je ubica.

Izgleda da je Bog tada

Inspektor Marković je slušao šta mu uzbuđenim glasom govori majka preko telefona:

"Odmah dođi kod gospođe Mice na Bulevaru, desila se provala. To je ona radnja pored krznara, krojačka radnja, broj 182, evo me ispred radnje, čekam te. Ona se, sirotica, zaključala u kući, nikog ne pušta dok ti ne dođeš.

"Zašto lepo ne pozove policiju i mi ćemo odmah doći i postupiti po prijavi? Zašto ti zoveš?"

"Ona nikako neće policiju, to mi je izričito naglasila, kaže da nije samo provala, u pitanju je i otmica i ucena. Nekog će ubiti ako vide policiju, zato je

Inspektor Marković je pogledao na sat i pomislio da možda ima šanse da stigne kući na vreme ako telefon ne zazvoni do kraja radnog vremena. I baš tada je zazvonio, ne sluzbeni nego njegov privatni mobilni. Zabrinuo se kad je video da ga zove majka a ona ga nikad nije zvala dok je na poslu. Javio se  i dok su se kolege utišavale mogao je da čuje da njegova majka javlja da je neko umro.

"Ko je umro" - svi su se utišali dok on nije dao znak da se opuste....."mama, normalno je da umre stara osoba....ne, ne bagatelišem .....koga će da spali? Aaaa, misliš kremira? Pa to je normalno,

 Drugaricu Danu sretnem najčešće u gradskom busu. Ja obično idem samo do pijace a ona žuri na posao, pa onaj dogovor "kad ćemo da se ispričamo i vidimo" obično završi samo na "čvrstom" obećanju. A draga mi je. Lepa, zaokružena, nasmejana, niko ne bi rekao da je neke muke more,  kako bi po njenom blistavom osmehu zaključiili ljudi koji je ne poznaju.

Srele smo se tako i pre oko dva meseca. Iz autobusa mi je pokazala zgradu u kojoj joj živi mlađi sin Vlada sa devojkom. Ne iznajmljuju stan, devojka je to nasledla od nekog a ona im sada nosi ručak, armu što je skuvala, 

Zimsko nevreme je celog dana snegom zasipalo Beskrajjne Planine. Vetar je ludovao u krošnjama drveća i snežnu izmaglicu kao zavesu spuštao na seoski trg.

Starac je povremeno otvarao mali kapak na drvenim vratima kolibe i dopuštao sitnim pahuljama da mu se tope po licu, uživajući u toplini kolibe, srećan što ima sklonište od vetra i zime. Gledao je kako se vetar igra snegom, kako gradi oblike od guste bele magle i kako ti oblici kao utvare lebde u prostoru, pa ih onda, kada mu dosadi, jednim potezom razveje. Veče se već spuštalo i hteo je da zatvori kapak i ode na počinak, 

Imali smo ujaka Savu koji je umeo mlađima koji se zaigraju rečima u njegovom prisustvu strogo da kaže "birajte reči",  što je bio poziv za pristojno ponašanje da se ne bruka familija.

 U teška vremena kada zavlada bolest, elementarna nepogoda, nesreća, rat, u ljudima se probudi solidarnost, empatija, ponos i patriotizam, nesebičnost i volja da se pomogne da se što pre prevlada nevolja. Ta energija nosi sve pred sobom i savlada sve prepreke, porazi neprijatelja slogom i humanošću, i pobeđuje sa najmanje gubitaka, zato sto su složni, zato što svaku jedinku vide kao delić