Taman kad čovek pomisli da ne može više i dublje da potone, izgleda da uvek može i više i dublje. Pre neki dan gosim Tadić je bio na poselu sa studentima i tom prilikom rekao da ne može da se zaustavi migracija školovanih ljudi van Srbije, ili tačnije da nema leka. Ne samo školovanih, nego svih ali sada je opet bio akcenat na školovanim, oni drugi državu ne interesuju manje više isto kao i ovi prvi. Dragi preCedniče, pa ne traže mladi samo pare pa je to glavni razlog

Po svemu sudeći, Treći svetski rat imaće obeležja računarskog / kompjuterskog rata (engl. cyber war) ili će možda „samo" početi kao kompjuterski rat, a nastaviti se nekim drugim sredstvima, kad računari i komunikacione mreže ispadnu iz pogona. Da li je taj sukob već počeo?

Evo nekoliko događaja koji mogu da nas ispune nelagodom ovih dana.

Danas, 29. novembra 2010, na sramotu i Vlade, i Predsednika, i Parlamenta Republike Srbije, tridesetak studenata nekoliko beogradskih fakulteta i viših škola štrajkuje gladju ispred zgrade Vlade, na čuvenom raskršću ulica Kneza Miloša i Nemanjine! Povod za ovu iznudjenu meru svi znamo - odbijanje Ministarstva prosvete da plati školarinu onim studentima

Bio je lep prolećni dan u Beogradu. Dok su ptice u njenoj bašti cvrkutale, a On još uvek spavao, Ona je izašla iz svoje vile, ubrala cvet iz svoje bašte i stavila ga u svoju kosu. Potom se uputila na prvu jutarnju kafu kod Vrednog Prijatelja, koji je u blizini već počeo svoj radni dan. Sedeli su tako u njegovoj kancelariji, Ona je strpljivo slušala njegove poslovne i druge probleme a On se skromno hvalio svojim podvizima. Biti na nekoliko funkcija ni danas nije lako, a tek u ono vreme! U jednom trenutku, čisto da protegne noge, Ona je ustala i došla do prozora, sa kojeg se prostirao pogled na lep plac sa kućicom u cveću. Vredni Prijatelj se povremeno nakašljavao, dok je Ona u tišini gledala u taj divni prizor. 

ONA (sa izraženom romantikom u glasu): «Kako bi bilo divno da ovde bude šetalište za bolesnike...»

VREDNI PRIJATELJ (skočivši iz svoje fotelje): «To je genijalna ideja. Tako nečeg samo ti možeš da se setiš!»

ONA (nezadovoljna idejom u celosti): «Ipak, možda ne samo šetalište, trebalo bi da bude još jedno ekskluzivno bolničko krilo, sa šetalištem pored...»

 

Poslije smrti pokojnog Dr Jovana Raskovica sam krem srpske politicke elite, danas isto tako pokojne krajine, cinila je druzina sastavljena od bivsih sofera,  skladistara, kriminalaca, jednog seoskog  lokalnog milicijskog inspektora i da ne bude sve tako crno, ipak jednog zubara.

Kad se gleda iz danasnje perspektive sa ovakvom politickom elitom Krajina bolje  proci nije ni mogla. Na kraju krajeva ,    Milosevicu su trebali poslusnici, a ne ljudi koji su bili u stanju makar malcice trezveno razmisljati. Oni rijetki koji jesu pokazivali znakove razmisljanja su pobjegli

Kad me onomad na roditeljskom sastanku direktorka potpalila da se ozbiljnije zainteresujem za rad škole koja mi je pod prozorom (vidi prethodni blog), za početak sam sklepala Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja kojim sam tražila kopije Statuta, Poslovnika o radu Saveta roditelja, Poslovnika o radu Školskog odbora, spisak članova Školskog odbora, kao i zapisnike sa svih sednica Roditeljskog saveta i Školskog odbora održanih tokom prošle i ove školske godine.

Pre neki dan primetim da su se Statut i Poslovnici pojavili na vebsajtu škole.

Ovdašnje partijske spahije ničega se, čini se, ne plaše koliko zaziru od ljudi sa znanjem, obrazovanjem i integritetom. Lideri stranaka postali su njihovi vlasnici ― orijentalni despoti i suvereni čije se unutarpartijske aktivnosti svode na to da se u vlastitoj stranci unapred unište svaka alternativa, opozicija ili drugačije mišljenje.

Društvo bez alternative je društvo bez perspektive

Nepostojanje alternativnih vizija, koncepata i strategija, situacija je koju odgovorna vlast sebi i društvu koje vodi ne sme da dopusti. Društvo bez alternative brzo i lako postaje društvo bez perspektive

Gost autor “LJUBOTEN»

„Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.“ (Plač Jeremijin, gl.5.st.7)

Dok su ljudi dečijeg uzrasta često se pitaju šta će biti kada odrastu, kako će živeti i koliko dugo. Većini ljudi koji su sa nama i pored nas, najvažnije im je da ne bude rata. U takvom mentalnom stanju nama nije vremenska jednica godina ni decenija, već se živi od danas za sutra.

Dana 24.jula 1999. počeo sam da pišem svoju kolumnu za skopski nedeljnik, sa naslovom: „Na Kosovu bezvlašće, a Srbija pred građanskim ratom.“, kada mi je u 10,30 časova telefonirao brat iz Beograda  da mi kaže da je u Starom Gracku ubijen naš brat Saša, pored drugih trinaest žeteoca, od kojih su još četvorica naši bliski rođaci. Rođak Momčilo (Momi) ubijen je zajedno sa svojim sinom koji je za tri dana trebao da napuni osamnaest godina. Istovremeno brat me je upozorio da na pogreb ne smem da odem jer niko me neće odbraniti od albanskih osvetnika.

Izašao sam iz stana i uputo  se nigde. Našao sam se na bulevaru „Partizanski Odredi“. Na stanici sam video dvoje Albanaca,

I dodje taj dan. Stigao je upitnik, na preko 3000 strana sa 2.483 pitanja, razvrstanih u sest aneksa i 33 poglavlja.
Sad predstoji veliki posao. I to ne samo da se odgovori na sva pitanja, vec predstoji ono mnogo teze, a to je demontaza postojece drzave.
Sve treba da se pravi iz pocetka. Da Parlament bude ono sto jeste, da vlada bude ono sto jeste, da pravosudje bude ono sto jeste. Svi zakoni da se pretresu, gluposti izbace, da se pretrese Utav, izborni zakon.
Svako da bude odgovoran za sebe, i da radi. Da se niko nikome ne mesa u posao, niti da utice na njihov rad. Nema vise

Pricam sa mojim sinom Viktorom o kembecenjima u SPC, Artemije, monasi, frka, kao, da bude u toku, jer znam da ne prati i da ga ne zanima, a on me pazljivo saslusao, pa kaze:

- Too stupid to understand science? Try religion!

I jos mi rece da ima i istoimena FB grupa...

:)