Foto: Mira Zdjelar

When dealing with ideology it is always necessary to ask not only what it expresses but what it represses. (Robin Wood: Personal Views)

Club Leu je studentski klub koji se nalazi na spratu jedne od zgrada Politehničkog univerziteta, u Bulevaru Iuliu Maniu, u Bukureštu, tamo gde prestaje širi centar grada a počinju da se prema Zapadu rastežu nepregledna naselja ružnih osmospratnica i sličnih solitera, izgrađenih u doba realsocijalizma i za doba realsocijalizma. Ako niste student Politehničkog univerziteta, vrlo su male šanse da ćete Club Leu lako pronaći čak i ako dobro poznajete grad. Usudio bih se reći, čak i ako znate njegovu adresu.

Pitanje koje se takođe može sasvim legitimno postaviti jeste zašto bi bilo ko i hteo da pronađe Club Leu pored mnoštva lepših, atraktivnijih, zanimljivijih i elegantnijih barova, klubova i pubova koji su se namnožili po glavnom gradu novopridošle zemlje Evropske unije. Odgovor na to pitanje mogao bi se verovatno, gotovo u vidu izgovora, pronaći u činjenici da se, po zakonima urbane geografije, na svakom javnom, ili čak polujavnom, gradskom prostoru ljudi iz ovih ili onih razloga zatiču, i da je lepota gradskog života baš u toj nepredvidjivosti kretanja miliona tačkica na ljudskoj mapi grada. Tako jedna tačkica, koja je imala logični, rutinski pravac kretanja, odjednom ga promeni i nađe se na neočekivanom mestu, za koje ni sama nije pretpostavljala da bi joj jednoga dana moglo biti odredište.

Preporucujem tekst koji je napisao mr.Loader

Do sada sam često pisao o flori, faunu osim domaće (kamile) nisam obrađivao. Današnji bliski susret sa predstavnikom divlje mi je dao inspiraciju za ovaj tekst.

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni.

 "Dva koraka desno, korak nazad". Ponavljao sam ovu rečenicu poluglasno prateći njene korake dok je sa kasetofona u ćosku sobe neumorno pjevao Willy Nelson.

"Dali, pa ne moraš glasno da ponavljaš korake, slušaj muziku i prati me", govorila bi Ina ne skidajući osmijeh s lica.

"Pa znam da ne moram da govorim, ali ako prestanem zbunit ću se... baš kao i sad..."

E kud ne odoh na folklor ko klinac, mada ne znam koliko bi me znanje naših narodnih kola izvadilo u učenju ovog kaubojskog plesa.

Stajao sam pred ogledalom u svojoj

Odvikla sam se od gledanja vesti. Nekako. Više od pola života sam manijakalno slušala/gledala vesti. Više puta dnevno. Onda sam počela da ih čitam. Komentarisanje se podrazumeva. U stara dobra vremena to su bili dijalozi sa TV-prijemnikom koji se ovde ne mogu preneti bez brojnih tačkica i bipova, a onda je internet oslobodio moje ukućane tog zadovoljstva, omogućivši mi da (u tišini, uz povremeno škrgutanje zubima) pišem komentare. (Utisak nedelje, gratis, od kad postoji naravno.)

Odvikavanje je usledilo više silom prilika nego slobodnom voljom..

Nešto mi vreme izmiče...neobjašnjivo.

Već nedelju dana je prošlo, a nikako da objavim ovaj blog.

A bilo je zaista zanimljivo...

Moja sestra od ujaka zivi malo u Čikagu, malo u Kragujevcu.

Nedavno se vratila iz US, i baš sam jedva dočekala da je vidim...

Ovi praznici su bili prava prilika za to...

Ali:

Ona voli da se bavi raznim stvarima

kao što je ikonopisanje, slikanje na staklu,

izrada tiffany vitraža...i tako dalje...

Bila je pozvana na hepening

Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

Odem danas sa prijateljicom do Beograda, onako turistički i bez zle namere da zađem po prodavnicama. Mislim, ništa mi ne treba (sem jednih cipela, njih mi nikad dosta i još me duša boli za onom kolekcijom Imelde Markos), a i nisam baš nešto raspoložena za okršaj kreditnim karticama, jer su kod mene odavno sve u crvenom. Idem čisto da ubijem vreme, a i kiša pada pa bih verovatno ceo dan dremala ili mesila. Ovako ću malo da pokupim tračeve, popijem kafu na nekom finom mestu i malo se oraspoložim.

Ali, cvrc. Već u kolima čujem da idemo da ona vidi ponude za neku majsku

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja