Autor teksta: Jaril
Како је Драцена већ најавила ово је требало бити текст о класичној и "не-класичној" музици. Међутим, како ја више волим савете како неки проблем функционише, а не како се конкретно решава, реших да напишем оно што ја волим. Крајње себично. Надам се на бар неку корист. Тако сам ствар уопштио на уметност уопште, јер су неки принципи који важе за улогу музике заправо произашли из принципа који важе за уметност.
На питање како настаје уметност воде се читави теоријски ратови. Ја бих као одговор понудио најбаналније решење: уметност ствара уметник. И пре него што помислите да овај текст нема никаквог смисла, а још мање значаја покушајмо да разјаснимо како настаје уметник.
Свима је већ познато да уметник настаје као резултат идеалног споја урођеног талента и одговарајућег окружења. Оно што се, међутим, често изоставља или превиђа јесте да је за уметника можда и најважнија особина: емпатија. Да не бисмо заглибили у дефиницију емпатије, да преформулишем и кажем да је за уметника најважнији: доживљај. Зашто доживљај? Зато што је то најисконскији вид усвајања стварности. Беба је препуна доживљаја, а да они у њој уопште нису освешћени. Свест о тим доживљајима долази са развојем (као и код историје човечанства). За узорак овог текста узмимо човека који расте и бива васпитаван (у најширем смислу) у окружењу при том екстремно доживљавајући и себе и то окружење. Овај човек у току свог живота непрестано упија утицаје околине филтрирајући их кроз сопствена интересовања и афинитете. И то ради пре него што су те ствари у њему уопште освешћене. Уколико овај, наш човек стекне потребне вештине и знање да тај свој доживај освести онда добијамо - УМЕТНИКА.
Ту лежи одговор на насловно питање. А ја не умем да га формулишем у једној реченици :-(.
Уметник је огледало нас самих. Које делиће слике нас самих (коју усваја доживљајем) ће тај уметник приказивати зависи од његове личности. Зато вазда постоји огроман број уметника (и то оних великих). Велики уметници се од оних невеликих управо и разликују у томе што ће понудити управо ону слику која је још увек у друштву неосвешћена. Зато су уметници: "бунтовници, болесници, уврнути, луди..." и сл. Чак и кад се не понашају ексцентрично. Заправо кад саберете мало је ексцентричних уметника. Они су довољно другачији унутра те не морају бити и споља.
Дакле, уметник је ПРОРОК једног времена. Он је на граници да постане пророк ала "видовита Зорка" највише због својих "екстрасенс" способности, али ту границу никада не прелази. Уметник у једном друштву има улогу освешћивања колективног несвесног, управо оно што, према Јунгу, имају снови у човеку.
Још једном, одговор на питање: чему уметност служи?, гласи: да нам освести нас саме.
Ако мислите да је то сасвим сувишно и да ваљда ми сами најбоље познајемо нас саме, пробунарите мало по ономе што уметност освешћава. Ја сам склон да све деструктивне елементе наше (европске) цивилизације прогласим за последицу немања свести. Из те моје склоности произилази да уметност служи да човека учини бољим. Видите да се сада већ вртим око оних устаљених фраза које слушамо о уметности. Мој је покушај да мало разјасним механизам који стоји испод тих фраза.
Елем, како уметник познаје и друге око нас боље од нас самих, још конкретнија употреба уметности, а то је она коју свима од срца препоручујем, јесте да нас оспособи за свакодневни живот. Како нас то оспособљава? Тако што нас не учи свету око нас већ преко ње ми тај свет усвајамо: (acquisition наспрам learning) . Психолошки процеси усвајања су углавном несвесни и врло тешко вербални. Неко рече: да не мора све да се учи вербално, нешто може и демонстрацијом. И ту је у праву. А кад је демонстрација у питању психолошки механизми су несвесни. Тако треба избећи замку типа: ја сада конзумирам уметничко дело и ја ћу сада да научим свет око себе. Колико је ово бесмислено нећу ни да помињем.
Све ово што написах је лепо, али... ВЕЕЕЕЛИКОООООО АААААЛИИИИИИИИИИИ!!!!!!!!!!!!
Нису сви људи способни до сваре стварност. Узрок томе је усвајање стварности као процес, а не као тренутно стање. Када се тај процес запусти добијамо дискрепанцу између "нас и осталих".
И 'ајмо сада да узмемо једног другог човека. Нека буде око 25те у коме је процес усвајања одавно запуштен (или никада није покренут). Избомбардујмо њега стварношћу (савременом уметношћу) - човек ће скренути, одлепити или у најмању руку поубијати све око себе. Узрок томе је "убеђивање" да он не може да поднесе свет у коме живи. Он је већ довољно притиснут тим светом да би му била потребна још и сопствена неспособност да се са тим светом носи. Шта је њему потребно? Погађате? ЗАБАВА.
Колико сте пута чули да људи пусте Цецу да "мало одморе од напорног дана" или "да му буде лакше"? Како је човек из два правца "нападнут" - и свакодневицом и сопственом неспособношћу да се са њом носи - удео забаве у његовом животу обрнуто је сразмеран уделу уметности. Увиђате колико су овде ствари испреплетане?
Овде ћу нас оставити да још мало поразмислимо о овоме пошто је тема тек начета да би закључак био донешен.
И имам један апел. Пре него што почнемо да пљујемо по људима и по њиховом менталним могућностима, културној трећеразредности, моралним деградацијама и сл., дајте да поразмислимо шта је стварни узрок и како га отклонити.
П.С.: Драцена, надам се да сам био добар гост :-) и да ћете ме звати поново :-). Хвала.