To mi je kad razmišljam

Noćas me uhvatili neki damari, sad bi mi Bojka rekla valunzi ko njenu Milinku jer sam bliža njenim godinama, pa ne mogu da zaspim...

Prevrćem se po ovoj našoj novoj Ikeinoj posteljini, svoj šarenoj i na štraftice, i pokušavam na sve načine da se uteram u carstvo snova, al ne ide....brojala sam i ovce, pevušila, ljuljuškala se ko što je tetka umela da uspavljuje mog Ognjena i ništa....da je buba tu verovatno bih zaspala ocas posla, al sama sam i odmah razmišljam...

Šta to ja želim?

Prvo, želim onaj stan što sam onomad videla na nekom sajtu...nije on bogzna šta...ali ima kamin, veliku terasu, 4 spavaće sobe i ogromnu kuhinju. Kamin sam gotovo uvek smatrala nekako fancy, i mogu da se zamislim kako bezbrižno ležim kraj njega sa čašom chardonea u ruci, dok mi je u krilima razbarušena glava mog ljubljenog. To mi nekako u mojoj mašti uvek ide uz mene. Zatim terasa dovoljno velika za sve biljke koje sam smislila da imam, i na kojoj ću nesmetano da leškarim u lezaljci od bambusove trske i pijem čaj dok ćućorim sa voljenim bićem ili tračam sa Emom, Anom, Jejom i ostalim zenama uz vikend kafu. Četiri spavaće sobe su neophodne u porodici gde se oko 150 duša smatra užom familijom, i na kraju ogromna kuhinja, za moje majstorije posle kojih sve oko mene izgleda kao poprište najgore bitke.

Drugo, zaista želim kola. Do skoro sam želela da vozim pežoa 207, ali mi je moja buba reativno skoro usadila u glavu ideju, da uz mene ide crveni mini moris, ne previše nabudžen, kako bi me svi na vreme videli. U svojoj mašti ga ja vozim baš dobro, te ne kapiram ovu bubinu primedbu...

Trece, najiskrenije želim da dobijem pare putem neke nagradne igre (jer ne vidim dugog načina da zaradim baš neke velike novce), te da mogu da putujem, a da se pare same množe i rastu uz kamatice, a da bubi i ja stalno otkrivamo nove mirisne talijanske restorane po ćoškovima svetskih metropola, pričamo, smejemo se i da se nikad ne namrštimo. Ni zbog čega.

Realnost je pak sasvim drugačija.

Sasvim je izvesno da cu još dugo stanovati u Kovačevoj, u mojih ušuškanih i veselih 27 kvadrata, gde pijemo chardonea kraj našeg skoro dopunjenog radijatora koji sjajno greje. Da ćemo i nadalje ćućoriti na terasi od 2 kvadrata na koju je uspešno stala jedna paprat, dva mala kaktusa, hristov venac i dve drvene stolice na rasklapanje...od bambusa imam samo zavese koje spustimo da nam ne virkaju komšije dok pijemo čaj. Familija iako brojna spava i u mojoj 1.5 sobi, na jednom velikom francuskom krevetu (gde po teoriji moje mame može da spava troje) i na mom trosedu na nerazvlačenje u dnevnom boravku. I da, moja buba kaze da sjajno kuvam i u metar i po kuhinje koliko imam trenutno.

Sasvim je izvesno i da cu još dugo voziti tatinog i maminog puntića koji su kupili zamenom staro za novo, uz obavezno predhodno moljakanje, i njihovo odobravanje ali pod uslovom da je tata suvozač i da ne pada kiša.

I sasvim je realno da cu sutra kasniti na posao jer ne spavam...jer se moji novci nigde ne množe sa kamaticom već ih moram zaraditi, i da sutra iako sam u svetskoj metropoli neću otkriti nikakav skriveni talijanski restoran...

Sem ako me moja buba ponovo ne iznenadi, kao večeras....