Prijatelji, Rimljani, zemljaci

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso bez mleka iz male šolje. Druga opcija tada još nije postojala.

Trajekt za Vis parkiran je levo od onog za Hvar. Lako ih je razlikovati. Na hvarski ulazi mnoštvo mladih, lepih i nasmejanih ljudi od kojih većinu ćine žene. Na viški ne ulazi skoro niko.

Ali, na viškom je muzika koju emituje diskretni brodski razglas podjednako dobra kao i na hvarskom. Čine je hitovi sa poslednjeg Splitskog festivala. Ti dalmatinsko-grčki napevi u trenu su me uveli u atmosferu koja me je kao mengele držala sledeće tri godine.

Prvih godinu dana mog života u Komiži nisam imao ni jedan izvor zvuka u stanu. Ni radio, ni gramofon, ni televizor. Ne računam brum koji je prizvodio uporni frižider. Spolja je dopirao prijatni šum mora i zvuk kotrljanja kamenčića na maloj plaži tik ispod mog prozora. Posle par meseci ta muzika piljaka pretvorila se u šmirglu koja mi je strugala moždane vijuge i koju je bilo praktično nemoguće ugasiti.

Komiška ambulanta moderna je i nova građevina koja u sebi sadrži, pored ordinacija lekara i zubara, rentgen, previjalište, malu hirurgiju, ginekološku ordinaciju, laboratoriju, zubnu protetiku i veliku i svetlu čekaonicu sa mermernim podom. I naravno prostoriju u kojoj sam ujutru pio ohlađenu tursku kafu metalnog ukusa sa sestrama i komentarisao aktuelnosti. Na posao sam dolazio oko pola devet, devet. Prošao bih kroz hodnik noseći u ruci lekarsku torbicu, rekao bih dobro jutro pacijentima u čekaonici. Zdravi bili, glasio je odgovor. Potom bih posrkao kafu, prvih dana praćen podozrivim pogledima medicinskih sestara. Neke od njih bile su vrlo iskusne, promenile su već nekolicinu liječnika i pribojavale su se da bi ovaj novi, iz Beograda, bivši «pevač», mogao da bude neka nadmena budaletina.

Za početak, dokazao sam da nisam spor, tako što bih sve do tad pristigle pacijente pregledao do deset sati. To je bilo važno jer u deset je počinjala pauza.

Značaj kulta pauze u Dalmaciji shvatio sam tek kasnije.

U svakom slučaju, u minut do deset otvarala bi se vrata ordinacije, provirila bi glava Dr Strake, stomatologa komiškog, podsećajući me da treba da krenemo.

Onda bi se mi laganim korakom spuštali uskim uličicama na rivu. Usput bi Straka razmenio nekoliko «E!» i «E, a ca je!» sa prolaznicima. Potom bi prošli pored čitaonice i zastali ispred dućana. Pa kraj kioska za novine. Kada sam se uhodao u ritual mogao sam da se upustim u individualno zbijanje šale sa simpatičnim prodavačicama u oba objekta. Pitao bih recimo novinarku da li je dobila metak. «Metak» je inače lovačka ilustrovana revija. Dvoznačnost pitanja izazvala bi smeh prodavačice. Uopšte, stanovnici ostrva u svojim muško-ženskim komunikacijama gaje specifičnu vrstu seksualno konotiranih doskočica koje su u socijalnom smislu prihvatljive i poželjne. Tako da mi je bilo lako da uđem u štos.

Onda bi pili kafu i pušili u bašti gradske kafane na rivi. Dr Straka je pušio Filter 57, ja Winston. On i ja smo sličnog godišta. Studirao je u Zagrebu i vratio se da radi u svom rodnom mestu. Obojica smo znali napamet Mark Antony speech iz drame «Julije Cezar» Viljema Šekspira, na engleskom. («Friends, Romans, countrymen, lend me your ears; I come to bury Caesar, not to praise him;..».). Imao je kuću od kamena u Komiži i jednu u selu Kostirna na pola puta ka Visu. U njoj smo povremeno pravili riblji roštilj i slušali Vicu Vukova. U «Gradskoj kavani» bi nam se nekad pridružili prijatelji. Andrija, kućepazitelj u samačkom hotelu u kome su stvanovale radnice komiške fabrike sardina «Neptun» rodom iz splitskog zaleđa i moje potencijalne pacijentkinje iz oblasti psihijatrije. Bepo zvani Voga, vlasnik poznate i jedine diskoteke u Komiži. Tonči Pulenta, vlasnik velikih dlanova i snažnog stiska ruke. Fini svet.

U 11 smo se vraćali na posao. Do 12 bih pregledao novopristigle pacijente. Oni ostali bi me u slučaju potrebe već našli i van radnog vremena.

Posle posla odlazili smo kućama. Dr Gordan Straka svojoj, gde ga je čekala žena, sin i zgotovljen ručak, i ja tamo gde me je čekao pogled na široko Jadransko more i pesma valova.

Kasniji sticaj srećnih okolnosti doveo me je do situacije da ručavam kod gospođe Kate Buljko, osamdesetogodišnje udove, čija je (takođe) kamena kuća bila na špicu odmah iza gradskog tornja, na mestu gde je koncentracija galebova bila povećana verovatno zbog hrane koju im je Kate bacala s prozora pripremajući različite vrste ribe sa menija koji je ostao neiskvaren namirnicama životinjskog porekla zahvaljujući odsustvu moje želje da jedem bilo šta osim ribe. Brudeti, lešo, na gradele, plava riba, bela riba, škampi, jastozi, hobotnice, tačka.

Kata Buljko je bila jedini stanovnik Komiže koji nije bolovao ni od čega. Njena želja da svakoga dana ruča sa mnom posledica je smeha koji sam znao da joj izmamim. «Veliki si ti kurbarin!» bio je njen česti zaključak u dijalogu koji je započinjao onim što je ona čula od susede koja je pričala da sam ja ovo i ono sa ženskom tom i tom. Ja bih se pravio nevešt. Tvrdio sam da nikada ne bih ni pomislio nešto tako nemoralno i šporko. «Ma znan ja da ti ne bi!» govorila je teta Kate kroz smeh. Nisam siguran da sam imao prijatelja sa kojim sam se toliko smejao kao sa teta Kate, osamdeset tri godine, zadnja pošta Komiža.

Za vreme rata, Drugog svetskog, na Visu su boravili osim partizana i Englezi. Partizani su pevali «Daj mi pušku od dva metra/ Da ubijem kralja Petra». Englezi su bili dobri sa Katom, tada još neudatom. Naročito jedan koji se, istog trenutka kada je Vis otvoren za strance, brže bolje nacrtao kod nje. Ja sam prigodom tog susreta bio prisutni građanin u svojstvu prevodioca. Englez, sada sparušeni čičica, bio je ubeđen da sam ja tu u svojstvu špijuna i bilo mu je neprijatno. Teta Kate nije znala ko beše taj dedica što guta knedle preko puta nje, tako da susret pod radnim naslovom «pola veka kasnije», osim istorijskog, nije imao nikakav emotivni značaj.

(nastaviće se...)