Никад у нашем племену није било периода мира и благостања дужег од тридесет година. Колико ја памтим a памтим добро предања и каже, тридесет година је је било само једном! Ако бисмо успевали да саставимо девет, десет година без трзавица, проливања крви, сиромаштва, глади и болештина, то је препричавано с колена на колено.
Ни остала племена се у томе нису разликовала од нашег. То није утеха, нити ми је лакше због тога, само констатујем.
Ту, скоро, сањао сам дуг разговор са човеком који ми се представио као Келтски Друид на острву које се налази на ушћу мање у Велику реку. Келти су на хриди изнад ушћа почели да граде насеље и већ су га назвали Сингидунум. Друид је био мојих година, обучен слично као ја, у лан и кожу, дуга седа брада спуштала му се до испод појаса. Ја сам своју браду везивао у две плетенице. Седели смо на пањевима поред ватре, пили медовину коју сам му донео на дар, причали, час ја, час он, ћутали. И он и ја смо знали, без обзира на различите Богове, колико нас ствари веже, колико скоро истоветно размишљамо и оцењујемо свет око нас. Пријала ми је та размена мишљења а посебно његов предлог да младе будуће Шамане и Друиде шаљемо једни код других, и на тај начин им обогаћујемо сазнања која ће у будућности користити и једном и другом народу. Друид је течно говорио мој језик, испричао ми је да зна и друге, Како смо се кретали ка истоку, сретао сам разне народе и учио њихов језик. Знао је и источне језике, грчки, чак помало и арапски.
Био сам немало изненађен када ми је уперивши прстом показао један млади храст и рекао: Ово дрво је посвећено вашем Перуну! Али, додао је, поред Перуна кога поштујем и Свјатовида, ипак ми је срцу најближа Весна, ваша Богиња плодности и Пролећа. Не толико због плодности колико због Пролећа које је моје најмилије годишње доба. Мало постиђен, признао сам му да ја о његовим боговима не знам ништа. Нагнуо се и пријатељски ме потапшао по рамену: Зато би било добро да учимо једни од других. Покушао сам да му објасним да смо били приморани да напустимо пределе које смо насељавали, да смо силом бивали терани да се удружујемо с непријатељем и учествујемо у освајању земаља и територија. Отпио је мало медовине и рекао ми сучући брке: Даће Богови и ви ћете имати своју земљу. Заћутали смо обојица. Ћутање је потрајало, чуло се пуцкетање ватре и крици птица које су се спремале на починак.
Храбри сте, снажни, вични оружју, али умете и са земљом, стока вам је угојена, одлични сте риболовци, причаће се у будућности о вашим сојеницама и вештини са којом су грађене, уман сте народ, жељан знања и учења али...застао је и погледао ме право у очи: Нема у вас љубави, мржња, пакост, злоба и завист увукла се у сваку пору вашег живота, одмаже вам, потире све што је добро у вама. Веруј ми на реч, клаћете се међусобно вековима, ви браћа рођена.
Вечито ћете разграђивати саграђено и почињати од почетка, махнито ћете јурити и у смрт за Вођом, клицати му заслепљени његовим идејама, спроводити их без размишљања, падати и подизати се, бити на правој и погрешној страни, никад солидарни, убијаћете рођену браћу и очеве због метра земље...Није ми лако ни пријатно што ти ово говорим али видим то као да се сада дешава.
Са кнедлом у грлу, скоро без даха, шкрипавим гласом сам га питао: А може ли да буде другачије?
Ћутао је неко време, мрсио браду, проџарао ватру и рекао ми уздахнувши: Ни ти ни ја са свим својим знањима не можемо да променимо оно што је записано!
Пробудио сам се мокар од зноја, срце ми је думбарало у грудима, вртело ми се у глави...Ко је био тај човек...Друид...ко су Келти? Да ли је истина оно што ми је говорио? Записано..где...кад...како? Ако је истина, онда је боље да нас нема, да нестанемо у бестрагији времена, да нам се стрв не зна?! Изашао сам напоље и осврнуо се око себе. Деца су весело чаврљала пецајући са ивице сојеница, жене су унутра спремале јело, дим се вио кроз кровове, видео сам чамце са саплеменицима који се враћају из риболова, небо је било нежно плаво, сунце је почело да греје моје старо тело, осећао сам како ми крв брже струји. Сео сам прекрстивши ноге и препустио се сунчевом миловању.