Kako smo srušili Berlinski zid?

  Međunarodni kamp Kroz lupu sećanja organizovali su Kulturklammer-centar za kulturne interakcije iz Beograda, evropski centar Robert Šuman iz Francuske i Volksbund Deutschland.
           U Berlinu smo proveli dve nedelje i ovaj kamp predstavlja skup studenata i učenika iz triju zemalja (Nemačke, Francuske, Srbije). Na kampu smo imali svakoga dana ujutru jezičke radionice, koje su nam pomogle da savladamo jezik naših drugara sa kampa. Potom smo prve nedelje obilazili sva mesta koja su značajna za istoriju Berlina. Naravno centar pažnje je bio usmeren na memorijalne centre posvećene žrtvama Drugog svetskog rata. Posetili smo mnoga memorijalna groblja, muzeje. Imali smo mnogo predavanja i u samom hostelu. Ta prva nedelja je zamišljena tako da se učesnici kampa upoznaju sa svim tim mestima, da razmišljaju o tim memorijalnim centrima kako bi sledeće, tj. druge nedelje odabrali temu i počeli sa snimanjem filma.

Na svoj prvi let sam krenuo jako rano ujutru. Naravno bio sam cele noći uzbuđen, što zbog toga jer nikada ranije nisam letao, a s druge strane jako sam bio nervozan jer nisam znao koliko stvari treba da spakujem u kofer. Čim sam seo u kola vratio sam se u kuću, uzeo vagu i ponovo izmerio kofer. Kada sam video da ima manje kilograma od propisanog odahnuo sam, ali sam i dalje bio nervozan jer je trebalo nesto i kupiti na putu. Na beogradski aerodrom sam došao tacno u 3. Svi učesnici kampa su došli neki minut ranije. Upoznali smo se. Mnogima je ovo bio prvi put da lete, a nekima je čak bio i prvi put da napustaju zemlju. Posle nekoliko minuta krenuli smo da predamo prtljage ali su nam rekli ubrzo da predaja kofera na nasem aerodromu ne moze da se izvrsi tokom cele noci tako da smo morali da cekamo 4 sata kako bi se šalteri otvorili. Let za Beč smo imali u 5 i 15. Očekivao sam mnogo ljudi, veliki, luksuzni avion, ali naravno od toga nije bilo nista. Avion je bio malo veći od nekog autobusa, samo što je imao krila i što je mogao da leti. Do mene je sedeo drug sa kampa, koji kao i ja prvi put leti. Sam let nije bio toliko strašan, ali sletanje jeste. Bilo je veoma bučno u avionu i jako su nas bolele uši. Sva sreća u Beču smo proveli više od pola dana tako da smo mogli malo da se odmorimo od puta.

I slučaj počinje na aerodromu u Beču, na odeljku D, a treba stići sve do odeljka A. Ovaj aerodrom je, kao što je poznato, još i pre renoviranja, jedan od najzahtevnijih u Evropi. Sagrađen dobrim delom u jednom nivou, razdaljine između izlaza mere se stotinama metara, zaposleni su, možda sasvim nepravedno, poznati po svom striktnom opredeljenju da ne izlaze u susret putnicima koji kasne. Zato ovde putnici trče. I trčeći, za sobom vuku svoj ručni prtljag, uglavnom male kofere na točkićima, koje se u brzini prevrću, padaju, udaraju u noge, cepaju čarape svojim vlasnicama i drugim prolaznicama, koji, opet, tako brzo trče, da udarce u prvom trenutku i ne primećuju. Pošto ovde žure svi, trčali smo i mi želeći da što pre dođemo do cilja-Berlina.

U Berlin smo stigli tek predveče. Sada smo već imali neko iskustvo sa letenjem, znali smo šta treba da radimo, kako da preuzmemo kofere i gde, ali nismo znali kako da dođemo do našeg hostela. Moj nemački je jako loš, ali sam se ipak trudio i iz malog mozga vadio neke reči, pitao ljude na aerodromu, vozača autobusa, kako da dođemo do Oslo ulice. Naravno svi su nam ljubazno objasnili. Promenili smo dva prevoza i za nekih pola sata vec smo bili u toj ulici. Hostel opet nismo mogli da nađemo. Prvi utisak koji je ovaj deo Berlina ostavio na nas jeste da su zgrade pomalo čudne, da su tu nekad bile velike fabrike, a sada stambene zgrade i hoteli. Sve to nas je navelo da pomislimo da smo u Istočnom Berlinu. Niko nije ni želeo da proveri na karti u kom se zapravo delu grada mi nalazimo, dovoljno je bilo da vidimo okruženje.

Sama atmosfera u našem timu i samom kampu je bila veoma dobra. Iako se mnogi medjusobno nisu poznavali vrlo brzo smo svi stekli nova prijateljstva. Radeći na filmovima, kroz radionice pokušali smo da upoznamo jedni druge, detinjstva naših drugara iz susednih zemalja. Zanimljivo je da me je jedna učesnica kampa, koja je sa mnom radila na filmu par puta pitala da li je istina da je naše detinjstvo proteklo u bombardovanju. Na to sam joj odgovorio potvrdno iako sam dok su ti ratovi trajali bio mali i nisam mnogo toga razumeo. Svi mi dolazimo iz različitih zemalja, govorimo različitim jezicima ali na sve načine smo pokušavali da razumemo onog drugog, jer nismo svi imali isto detinjstvo. U trenutku pada berlinskog zida, mnogi i nisu bili rođeni. Mnogi učesnici zaista nisu proživeli ono što su njihovi vršnjaci.

Naši drugari Nemci su želeli mnogo toga da saznaju o srpskoj kulturi, učili su reči na srpskom. Želeli su da im pričamo o jednoj zemlji o kojoj su jako malo znali. Organizovali smo „srpsko vece" i tada smo im predstavili srpske gradove iz kojih dolazimo, neke poznate Srbe, srpsku kuhinju i popularna turistička mesta. Posle toga, mnogi su često govorili da žele da nas posete u Srbiji. O Srbiji su znali jako malo: da nije članica EU, da su plate niske i neredovne i mnogo puta su nas pitali zašto studiramo to što studiramo, a ne nešto drugo. Na sve to jedan naš drug, učesnik kampa iz Nemacke je rekao: "Velimire, u pravoj ste zemlji!" Na to sam se samo osmehnuo, jer je rekao istinu.

Jedne noći, dok smo izlazili, u metrou jedan crnac me je slučajno uhvatio za ručnu torbu. Ja sam se okrenuo, i moj drug koji je tada stajao pored mene i ja smo ga čudno pogledali. Potom me je crnac uhvatio za ruku, okrenuo sam se a on mi je rekao: Ja sam milioner! Ja na to ništa nisam odgovorio. Postideo sam se, jer sam imao predrasude da će mi možda bas on uzeti nešto iz torbe, a ne neko drugi, a ne neko ko je plav-a ne neko ko je Nemac.

U Berlinu se živi polako. Ljudi ne mare za godine, za pol, za boju kože, za markiranu garderobu. Deca se u parku igraju sama, ne vode računa o bračnom ili ekonomskom statusu roditelja svojih drugara. Ljudi se mnogo šetaju. U metrou kad god sam ušao video sam nekog kako nešto čita. Nemci ne gube vreme. Sada znam zašto su tako bogati.

Moja ekipa bavila se radnicima koji su bili primorani na rad u berlinskim kampovima za vreme II Svetskog rata. Pre početka samog rata u Berlinu je bilo mnogo fabrika i bili su potrebni radnici. Kako bi doveli radnike, vlada se odlučila na veliku i vešto osmišljenu propaganda u evropskim zemljama. Posle krize iz 1929. godine mnogi su ostali bez posla i ovo su videli kao spas. Kada je počeo rat, Nacistička vlada odlučuje da sve te radnike smesti u kampove, kako bi mogla da ih kontroliše, potom donosi odluku da niko ne sme napuštati kampove. Za svoj rad radnici su imali plate, ali su morali da odvajaju za porez, namirnice. Nisu svi radnici imali isti tretman. Ovim filmom želeli smo da pokažemo svakodnevni život u baraci broj 13, u Berlinu.

Često smo govorili o žrtvama rata. I o tome ko su zapravo žrtve rada, da li su to samo civili ili su to i vojnici? Da li svi žele rat?

Govorio sam da su najveće posledice ratova jako velike i da bi se izlečile potrebno je dosta vremena. A to je mržnja među narodima koja se posle rata širi, generazlizacija zločinca rata i rasturanje porodica. To kako su se porodice rasturile ovde, kako su se raspale a da se nikad više ne sastave, to je najveća ruševina prošlog dvadesetog veka. Deca su odlazila u emigraciju, deca su ginula po ratištima, deca su gubila nadu, roditelji su ponižavani, otpuštani, dočekivali starost u groznim uslovima, osuđeni na milostinju dece ili nekog drugog bližnjeg. Porodice su se raspadale zbog politike, zbog nacionalizama. Porodično su se svi bogatili, porodično vladali, obračunavali među porodicama.
Da bi se sve to prevazišlo moramo da se suočimo sa proslošću da bolje shvatimo uslove u kojima nastaju veliki ratovi, kako se takve greške nikada više ne bi ponovile.

Poslednjeg dana imali smo premijeru filma u berlinskom muzeju pokreta otpora. Tu se okupio važan svet Berlina. Dobili smo aplauze, pohvale, ruže i sada je trebalo ponovo krenuti na dugačak put za Beograd. Naš domaćin u Berlinu nas je odveo do autobuske stanice. Na ekranu je pisalo da autobus stiže za 3 minuta. Jedan naš drug je pitao kako je moguće da im autobusi nikada ne kasne i kako je uopšte moguće da oni pored tako gustog saobracaja znaju kada će uopšte autobus stići. A ja sa dva kofera i sa isto toliko kesa u rukama, dok ostali kupuju karte za autobus, odgovaram: To su Nemci.

I stvarno autobus je došao za tri minuta. Nije bilo mesta za sve nas da sedimo, tako da smo stajali. Na svakoj stanici smo se bojali da slučajno ne pogrešimo nesto. Bila je velika gužva u autobusu. Mi smo imali jako mnogo kofera, i svi koferi su bili oko nas. Na svakoj stanici, kako smo se približavali aerodromu neko je ulazio, a retko ko bi iz autobusa izlazio. U jednom trenutku ja sam stajao na jednoj nozi, držao svoj veliki plavi kofer, koji je bio čini mi se u tom trenutku veći od mene, a oko mene i mog druga Stefana su se nalazile četiri zene sa tri bebe u kolicima. Nismo mogli da se pomeramo. Kada je trebalo da izađu niko se nije bunio, jedna po jedna, je izlazila, mi smo sklanjali kofere koliko smo mogli kako bi oni prošli i nemo se gledali. Čudili smo se tome kako nisu nervozni, kako bi nas, da smo u Beogradu, neko izvređao jer smo mu zatvorili prolaz. Sišli smo na poslednjoj stanici a to je bio aerodrom.

U Beču smo proveli celu noć, opet na aerodromu i za Beograd smo krenuli oko podneva.

Ovo je bila priča o našem životu u inostranstvu.

O tome sa čime smo se suočavali. Kako smo ponekad ispali glupi, a nekad veoma pametni.

Ovo je priča o putovanjima. I o povratku.

O onom čudnom osećaju kada ideš negde u neki svet koji malo poznaješ. I o onom još lepšem osećaju kad se vraćaš u neki drugi svet, a kome zapravo pripadaš.

Velimir Mladenović, student

Srpski tim:

Mihajlo Tosić, Niš
Stefan Basarić, Subotica
Aleksandar Gajić, Novi Sad
Ana Vukmirović, Trstenik
Jelena Popović, Beograd
Aleksandra Vidojković, Niš, timerka.
Sofija Borković, Kragujevac,
Kristina Bako, Kula
Velimir Mladenović, Smederevo

Na čelu Kulturklammer-a Katarina Tojić.

Nastaviće se...