Одломци из Булгаковљевог писма влади СССР од 28.марта 1930 године.
•1. Обраћам се влади СССР овим писмом. Пошто су сва моја дела била забрањена, међу многим грађанима који су ме познавали као писца, почеле су да круже гласине које ми дају савет: Да напишем „комунистичко позоришно дело" а поред тога да се обратим влади СССР покајничким писмом, које би садржало одрицање од мојих пређашњих погледа, које сам исказао у литерарним делима и уверавању да ћу од сада радити као писац-сапутник, одан идеји комунизма. Циљ: Спасти се прогањања, сиромаштва и неизбежне погибије у финалу. Тешко би ми пошло за руком да се појавим пред владом СССР у погодној светлости, написавши лажно писмо-------- Нисам ни покушавао да напишем комунистички позоришни комад, пошто сам унапред знао да ми такав комад не би пошао за руком.
•2. Пошто сам обавио анализу новинских исечака о себи, открио сам у штампи СССР, за десет година мог литерарног рада, 300 критика о мени. Од њих је похвалних било 3, непријатељско-псовачких - 297. -------------О мени су писали као о „литерарном чистачу који скупља остатке хране пошто се исповраћало туце гостију." („Жизњ искуства", бр. 44, 1927.) „Новобуржујски изрод који пљује отровну али немоћну пљувачку на радничку класу и њене комунистичке идеале („Красниј пролетариј", бр. Од 14. Октобра 1926.)--------
•3. Као полазна тачка за ово моје писмо служи ми мој памфлет „Пурпурно острво". Целокупна критика СССР, без изузетка, дочекала је ово позоришно дело изјавама да је оно „неталентовано, безубо, сиромашно" и да представља „пасквилу о револуцији." Једнодушност је била потпуна али је она нарушена сасвим изненадно и на сасвим зачуђујући начин. У бр. 12 „Репертоарског билтена" за 1928. Годину, појавила се рецензија П. Новитског у којој је стајало да је „Пурпурно острво" „интересантна и оштроумна пародија" у којој се „појављује злослутна сенка Великог Инквизитора, који гуши уметничко стваралаштво, који подржава ропске, улагивачко-одвратне драматуршке шаблоне, који уништава личност глумца и писца"--------------Не прихватам се тога да судим у којој је мери моје позоришно дело оштроумно али сам свестан да се у њему одиста јавља злослутна сенка а то је сенка Главног Репертоарског Комитета.------Он је тај који убија стваралачку мисао, он уништава совјетску драматургију и он ће је уништити.-----------Совјетска штампа је поводећи се за Главреперткомом, написала да је „Пурпурно острво" пасквила о револуцији. То је неозбиљно баљезгање.----------Памфлет није пасквила а Главрепертком није револуција.----------Борба против цензуре--------јесте мој дуг литерате, исто као и позив на слободу штампе. Ја сам ватрени поклоник те слободе и сматрам да би онај писац који би покушао да доказује како му је она непотребна, личио на рибу која јавно уверава све редом да јој је вода непотребна.
•4. То је једна од црта мог стваралаштва и она је сама већ потпуно довољна да моја дела не постоје у СССР. Али с њом је повезано све остало што се појављује у мојим сатиричним новелама: „Црне и мистичне боје којима су приказане многобројне наказности наше свакодневице, отров којим је натопљен мој језик, дубоки скептицизам у односу на револуционарни процес који се одиграва у мојој заосталој земљи--------а што је најважније, приказивање језивих црта мог народа," које су још много пре револуције изазивале најдубље патње мог учитеља Салтикова-Шчедрина.--------Да ли сам ја замислив у СССР?
•5. И на крају, последње моје црте у погубљеним позоришним делима: „Дани Турбиних", „Бекство" и у роману „Бела гарда":" упорно приказивање руске интелигенције као најбољег слоја у нашој земљи".--------Такво приказивање је потпуно природно за писца који је крвно везан с интелигенцијом.--------Али такво приказивање доводи до тога да аутор у СССР заједно са својим херојима, без обзира на своје велике напоре да потпуно неангажовано стане над црвеним и белима - добије диплому белогардејца-непријатеља а када је човек добије, што је сваком јасно, он је пропао човек у СССР.
•6. Мој литерарни портрет је завршен и он је истовремено и политички портрет. Не могу да кажем какав се дубоки криминал може пронаћи у њему али молим једно: Ван његових граница не тражити ништа.
•7. Сада сам уништен. То уништавање дочекала је совјетска јавност с пуном радошћу и оно је названо „достигнућем".-------------------------------------------------
•8. Молим совјетску владу да узме у обзир да ја нисам политичар већ литерата------------Молим да се обрати пажња на следеће две рецензије о мени у совјетској штампи. Обе потичу од непомирљивих непријатеља мојих дела и зато су посебно значајне: „Појављује се писац који се не одева чак ни у боје сапутника" (Авербах, „Известија", 20. Септембар 1925.), „Таленат његов је сасвим очигледан као и социјална реакционарност његовог стваралаштва" (Пикељ, „Известија", 15.септембар 1929.)
•9. Молим владу СССР да нареди да по што хитнијем поступку напустим границе СССР.
•10. Обраћам се хуманости совјетске власти и молим да мене, писца који не може бити користан у својој домовини, великодушно пусте на слободу.
•11. Ако и ово што сам написао није убедљиво и ако будем осуђен на доживотно ћутање у СССР, ја молим совјетску владу да ми да посао по струци и упути ме у театар на рад као обичног редитеља.------------------------------------------------Ако не будем постављен за редитеља, молим да будем постављен за статисту. Ако не могу да будем ни статиста, молим да ми буде додељен посао сценског радника. Ако је и то немогуће, молим совјетску владу да поступи са мном онако како то она сматра за сходно јер ја, драмски писац који је написао пет позоришних дела, који је познат у СССР и иностранству, у овом тренутку имам само једну судбину - сиромаштво, улицу и погибију.
М. Булгаков
Моје мале интервенције нису промениле ни за јоту смисао и суштину писма Великог Мајстора Михаила Афанасјевича Булгакова.
P.S. Да рукописи не горе, тврдио је Воланд Мајстору у Мајстор и Маргарита. Ево доказа!