Morske konsultacije

Kad sam se vratio s Visa pomislio sam da bih specijalizirao dečiju hirurgiju, pa sam jedno vreme, nekih 6 meseci, volontirao u Tiršovoj. Sećam se jednog događaja iz ambulante. Tu dolaze pacijenti na kontrolu, previjanja i na male hirurške intervencije. Posle jedne takve, pita pacijent doktora koji je tu bio daleko duže od mene, šta treba da radi s obzirom da ima dijabetes, na šta mu ovaj, ni pet ni šest, odbrusi da je on hirurg, a da je endokrinolog na trećem spratu, pa nek ide tamo.

Sećam se neprijatnosti koju sam osetio. Mislio sam da ga pitam: «Magarčino, pa jes ti studirao hirurgiju ili medicinu, govno jedno, što ne kažeš čoveku dve reči, što mu ne objasniš osnovno, pička ti materina!» Ali nisam. To mi i danas žao.

E pa na Visu nije bilo: «Idite na treći sprat.!» Nije bilo, niz hodnik pa druga vrata levo. Tamo si morao nešto da uradiš il da crkneš.

E, a kad je situacija takva nije lako. Posle prvih sto dana grejs perioda koje mi je svevišnji dao i kroz koje sam prošao relativno bezbolno, dopeljao sam iz Beograda određenu količinu svojih studentskih udžbenika: Internu medicinu, udžbenik Hirurgija (onaj što sam se družio s njim u vojsci), knjige iz neurologije, iz infektivnih, Farmakologiju, razne vademekume i priručnike za diferencijalnu dijagnostiku, jedan novoizašli udbenik urgentne medicine (sa crvenim koricama), i sve sam to lepo složio u svom samačkom stanu – zlu ne trebalo.

I često sam ih prelistavao. Dolazio bih kući s posla i proveravao da li je ono što sam uradio dobro ili se nečeg nisam setio. Učio sam ispočetka doziranja lekova, kontraindikacije, nuspojave i sve ono što treba jednom seoskom lekaru.

Koristio sam svaku priliku. Dođe, na primer Preža, moj drug s faksa, neurolog, da letuje. Ja ga uhvatim za ruku pa ga provedem kroz krivudave i strme primorske sokake, u vizitu kod svih svojih neurološkuh bolesnika. Jedna moja pacijentkinja sa apsolutnom aritmijom dođe u stanje da ne može više ni da se uspravi a da ne padne. Ja okrenem lepo Sandinu mamu, Dr Zagu Zuber, radila tada u DZ Stari grad, u Siminoj, pa joj lepo opišem EKG i pitam za mišljenje. Jednom, bila neka nedelja, siva i odvratna, jugo razvaljuje. Mene na svakih sat vremena zovu kod žene sa Džeksonovom petit mal epilepsijom koja reaguje jedino na apaurin i.v. Ali kratkotrajno.

Pozovem telefonom profesora Lalevića, kažem, takva i takva stvar, izvinite što vas uznemiravam, dao sam joj tolko i tolko lekova, ne smiruje se, šta da radim?»

«Šalji je bre Krle u bolnicu, šta čekaš!» kaže on.

«Čekam da se stiša jugo, stravično je vreme. Ne mogu nigde da je pošaljem.»

«Uh!» kaže nekadašnji Titov lični lekar.

Dakle, nije me bio blam. Mislio sam da je važno da pošteno, sebi najpre, kažem: ovo znaš, ovo je tvoj teren, tu si siguran...a ovo ne znaš, ovo moraš da pitaš ili pročitaš. I tako sam se ponašao.

Tog leta, istog trenutka kako je nastupila turistička navala, nacrtao se u Komiži jedan mršavko, navalentan čova, priđe mi i predstavi se kao novinar. Gde radi, radi u listu «As». Za one koji ne znaju, to je bio prvi prvcati jugoslovenski tabloid. Baš lepo, pomislim, i zaboravim na njega.

Inače, kad počne letnja sezona, ceo se život u Komiži izvrne naopačke. Poremeti se ona neurotična harmonična ravnoteža, isčaši se poredak stvari, naruši neophodna tišina, domaći se živalj razbeži, nestane sa scene, domaći se prebace u stanje nekog neobičnog letnjeg sna u kome lokalna jedinka snižava svoj bazalni metabolizam u želji da preživi tu elementarnu nepogodu da bi se vratila u normalu tek negde krajem septembra.

Za to vreme, haraju turisti, dosadni kakvi su. Njih niko normalan ne voli. Pristojan svet, ono malo što se leti da videti na rivi, ignoriše ih, ne priča o njima i mimoilazi ih u širokom luku.

Pošto sam i ja bio domaći, turisti su normalno išli na nerve i meni.

Imao sam utisak da mogu da ih sačekam i već pri izlasku iz predvečernjeg trajekta, u Viškoj lici, izvršim trijažu, nepogrešivo procenjujući koji će od njih već za koji dan da se nacrta u mojoj ordinaciji. Ili će da stane na ježa, ili da dobije bubrežnu koliku, ili da se seti da nije poneo neophodne lekove...bilo šta.

Moja je zdravstvena ustanova imala običaj da tokom nekoliko letnjih meseci uvede i popodnevni rad ambulante, od 18h.

Tamo sam odlazio pravo s plaže. Turisti, pacijenti su gledali s nevericom štrkljastog tipa s vojničkim bermudama i čekali da dođe pravi doktor. A onda bi nevoljno ipak pristajali na mene.

Kad, eto ti ga i onaj mšavko iz «Asa». Ubledeo, ima bolove u trbuhu i kaže, povraća krv.

Pregledam ga. Bila je sa mnom dežurna sestra Ksenija. (Mada, sad kad se setim, njeno se ime na komiškom spelovalo - Senija, uviđam sada da sam je pogrešno zvao...). E, Senija mi je tih dana bila rekla da je kod nje u pansionu gost neki hirurg iz Sarajeva, ili iz Banja Luke, ne sećam se tačno. Pa se ona i ja dogovorimo da ga pozovemo, da bolesnika pogleda i on. Tako i bude.

Ispostavi se da je Senijin gost zaista hirurg, da je stariji i iskusniji od mene i da je vrlo fin i ljubazan čovek. Odmah se popeo u ambulantu, rekao mi da mu se ne dopada klinička slika i da bi bilo pametno da pacijenta odmah pošaljem u Split.

Za tu vrstu nužde imao sam u svojoj ordinaciji jedan naročiti telefon koji se pokretao na neku vrstu kurble i koji je bio direktno povezan sa Centrom za obaveštavanje. Kad se kurbla okrene javi se uvek isti muški glas koji me pita o čemu se radi i koji je stepen urgentnosti. Nisam nikada otkrio ni ko govori, ni odakle. Mora biti negde izdaleka, iz grada Visa. Ali bi se on i ja uvek brzo dogovorili. Pa bi mi glas rekao da će se uskoro javiti. Potom bih ja malo sačekao, poljski telefon bi zazvrndao, a moj nepoznati prijatelj bi mi dao informaciju kakav je način urgentnog transporta uspeo da mi obezbedi. Tog dana, rekao mi je, pacijenta će da odveze bojni brod, inače redovno usidren u komiškoj luci.

Prebacimo mi novinara, sve sa infuzijom zabodenom u ruku, do broda. Desilo se da je baš tog dana bio neki vojnički praznik. Kada sam ušao na brod bilo mi je jasno da se i malo popilo. Međutim, dočekao me je oficir spreman za dejstvo. Ubrzo su i mornari poskakali i stavili brod u pogon, pa otperjasmo u Split.

I ostane čovek živ.

Prođe izvestan broj godina. Nastane ono idiotsko ratno vreme. Ja u Beogradu ronzam po nekoj štampi koja još uvek nekim kanalima stiže iz svih krajeva tada već bivše zemlje. Kad, u zaglavlju jednog ekstremnog i proustaškog lista sa sve slikom Pavelićevom, pronađem ime svog pacijenta sa perforiranim peptičkim ulkusom.

Još par godina kasnije, hirurg iz Sarajeva (ili Banja Luke) postane predsednik skupštine Republike Srpske.

Jednom smo se sreli negde u Beogradu i srdačno ispozdravljali. Delovao je kao da me se setio.