fizički izgled je jedna od naših najvažnijih osobina. stari, mladi, ružni i lepi vole ljude i decu koji su lepi. lepim ljudima smo spremniji da damo krv, ponesemo kofere i vratimo kusur. u jednom eksperimentu, lepa odnosno ružna žena je prilazila ljudima u telefonskoj govornici da ih pita da joj vrate žeton koji je zaboravila. lepoj ženi je žeton vraćen u 87% a ružnoj u 64% slucajeva. dakle, gvozdena vrata ne otvara lepa reč, većlepo lice i dobro telo.

i male bebe znaju šta je odraslima lepo

Izvinjavam se što odmah nisam pokrenuo blog na ovu temu. Vidim da ste se već rastrčali po blogu sa pitanjima primedbama i slično.

Hajde da to radimo ovde.

Mada kao što rekoh na jednom mestu sada smo u fazi testiranja unosa sadržaja. Sve ostale funkcionalnosti bloga rešavaćemo od sutra.

Za sada mi se čini da nema nekih primedbi u tom segmentu. Ako ima dajte odmah da to rešavamo.

Znači unos teksta, fotki, linkova i slično.

Primetili smo bagove kod Srdjana Kusovca i njih ćemo rešiti koliko sutra. Ubacićemo filter koji čisti tagove koji se

Predsednik nam se ponovio. Nabacio je u trećoj godini mandata internet stranicu.

Srbija više nije valjda jedina evropska država čiji predsednik nema sajt.

Stranica je poprilično statična. Komunikacija je jednosmerna odnosno stranica sadrži ono što predsednik države obznanjuje građanstvu. Nema nikakve napredne komunikacije sa građanima, a da ne govorimo o e-governmentu.

Just testing YouTube......

Foto: Mira Zdjelar

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.

I dalje svakog dana jedna žena u Srbiji umre od raka grlića materice iako je taj oblik raka izlečiv. I dalje je kod nas najveći broj obolelih od raka dojke.

Od pre pet dana jedne žene više nema među nama. Njene maloletne ćerke su me pitale: Zašto baš ona? Ne mogu deci da kažem da pitaju vlast, lekare, javne ličnosti, i ostale koji su mogli nešto da urade, a nisu. Moram da ih lažem da je tako moralo biti.

Već danas bi svaka građanka i svaki građanin morali da dobiju letak, sms poruku i na kraju pismo od nadležnih