Hajmo polako, kao u školi. Što da ne? Redom, lepo, jedno po jedno, da prodiskutujemo sva najčešće postavljana izborna pitanja. Da počnemo ovako.

1. Zašto da glasam kada od toga ništa ne zavisi ?

Izgledalo je kao da smo se jedva oporavili od prošlogodišnje maratonske predizborne kampanje, koja je počela gubitkom dragocenog vremena oko izrade i prihvatanja Ustava, zatim oko samih izbora i tromesečne krize i ucena, koji su predvodili formiranju vlade, kad sad - opet glasanje.
Ljudi i to s pravom kažu - dosta više ili dokle više izbori?

Sećam se kako je to nekada izgledalo. U novogodišnjoj noći okupe se porodica i prijatelji i, uz male iznimke, veče provedu uz rusku salatu, prasence i TV program. Nije bilo puno izbora, dva do tri televizijska kanala, na kojima se vrte zabavne emisije sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić, kombinacija šlagera i skečeva. Mama liže likerčić od jaja i zapinje jezikom, njena prijateljica, teta Irena,

Pišem za razne novine, ali ih ne čitam.. Nikad ne nađem nešto što mi je baš korisno i što već nisam video na Netu :) .. Ne pamtim kad sam kupio na trafici neke novine, a da nisu dnevne - koje skoro redovni čitam.. Blic kupujem, a ostalo kad gde dohvatim. 

Na trafici ima toliko novina da bih se izgubio kada bih počeo da čitam samo njihova imena, a ne da se udubljujem nešto u to šta sadrže. Zašto sve ovo pišem? Zato što je Ekonomist grupa (izdaje Ekonomist magazin, Bankar,

Fragmenti tekstova u “novonastalim” okolnostima 

● Cena koja se za ignorisanje i negiranje istorijskih grešaka plaća uvek je visoka. S tim što su računi za ponavljanje grešaka svaki put sve teži, dramatičniji i posledično dalekosežniji. Cena koja nam se u vidu skupštinske Rezolucije i najava diplomatskih sukobljavanja vladajuće Srbije (čitaj:Koštunice) sa državama koje bi priznale nezavisnost Kosova upravo ispostavlja jeste cena gubljenja perspektive ovog društva (čitaj: njegove evropske budućnosti).  

● Posledica gubljenja te perspektive jeste i radikalizacija Srbije, odnosno  njeno guranje u naručje Tomislava Nikolića i Srpske radikalne stranke. Bez ideje, bez vizije, bez jasnog političkog plana ili makar liste prioriteta vlast u Srbiji proteklih godina najuspešnija je bila u negiranju realnosti. Sve postoji osim stvarnosti, i sve je bilo preče od iste. Kultura pamćenja za koju je odgovorna društvena elita jedne zemlje ovde ne postoji ─ baš kao što još uvek ne postoji ni sama društvena elita. 

Vreme je novogodišnjih i božićnih praznika. Vreme je kada se valja setiti bližnjih – roditelja, dece, braće, sestara, familije, prijatelja, kolega... Mnogi još uvek upražnjavaju taj lepi običaj.

Nekada je slanje novogodišnjih čestitki bio značajan porodični dogadjaj. Već početkom decembra otpočinjale su pripreme: pravljenje spiskova, kupovina čestitki, odabir koje ćemo kome poslati, pisanje što lepših originalnih poruka, slanje.

Obavezan ritual prije odlaska na neku od plaža nekada zajedničke jadranske obale predstavljala je kupovina dušeka od turista koji su nam stizali iz daleke Čehoslovačke.

Sa tugaljivim pogledima su nas pratili dok su ostajali naslonjeni na svoje škode, lade i trabante sa neprodatim primjercima plastičnog softvera za plažu i more. Po izlasku iz zemlje su morali carinicima svoje zemlje na uvid dati dokaz, u vidu spakovanih konzervi-jaja-salama i sireva, da su hranu ponijeli od kuće i da na odmoru neće biti potrošen ni jedan nepotrebni komad novca.

Priče lokalnih mangupa

Sergeja sam upoznala dok je Damir, fotograf, slikao kucu u kojoj se nalazilo Svratiste za decu ulice. Muvao se oko ulaza u zatvoreno prihvatiliste. Sergej ima 20 godina, kapu sa usima, dva dzempera, osnovnu skolu i frizerski kurs. Do pre dve godine ziveo je u domu Vasa Stajic, a od tada, kao Hobit, u jednoj rupetini u zemlji, ispod porusene kuce nedaleko od Bitef teatra.