svadba

Grad je odvajkada biće sazdano od bezbroj reči i zavisno od njihovog mesta u rečenici događali su se i prepoznavali gradski ambijenti sa različitim značenjima. Umnoženo značenje je iskazivano na različite, često sasvim suprotne ili čak sukobljene načine, ali je i pored toga grad unutar svojih zidina bio stabilan oslonac građanima jer, u to vreme, nisu naglo menjana gramatička pravila, ambijent i način komuniciranja. Višeznačnost gradskog bića je bila stabilan model, odlikovala se definisanim načinom govora i pazilo se na izgovorene reči, poštovao se vrednosni kod. I onda su se menjala pravila, ali u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih ali ponovo uvedenih, unekoliko izmenjenih, pravila.

 

Beogradski urbanistički planovi se rade i dalje pa je ovo obaveštenje korisno za one koji to ne primećuju. A moglo je da se propusti čak i uz napetu pažnju na času jer je u protekle dve tri godine ova gradska delatnost izmaknuta oku javnosti, ima u novinskom oglasu da će biti prezentacija plana i onda ništa, ode Ravijojla u zasenak. Nema posle o tome po novinama, nema razgovora, nema kritike, nema osvežavajućih i poticajnih izmišljotina dežurnih sumnjivaca, osim pohvalne najave ili objave glavnog gradskog dužnosnika a kada mu je to zgodno i za njega korisno.

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

Čubura(1) je iza Hrama Svetog Save na početku beogradskog grebena, gleda pravo ka Kalemegdanu a sa druge strane je Kalenić i Neimarska padina i stekla je status neupitnog kultnog mesta u centru Beograda mada je započela svoje beogradsko žitije kao jedna od periferija. Živeli su tamo građani razni i zanatlije, Beograđani kažu da je bilo i pesnika, slikara, boema, a bile su i kafanice gde se ogovaralo i recitovalo, onda prizemne kuće sa baštom i voćkom uz dvorišnu česmu. To je vremenom nekako iščilelo a da Beograđani iščeznuće nisu na vreme primetili što je inače, da nije tužno, rekli bi osobina Beograđana ali pošto je tužno kad nešto tako lepo odlazi reći će se mana koja se ponavlja odvajkada. I dalje Čuburci, kad su shvatili da im se desila neka nova urbana sredina, uprkos onome šro vide svako jutro žive virtuelnu Čuburu iz svog sećanja koje nekiput poprima mitske mere kad ih navedu da o tome govore. Ali samo kad govore.

Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

 

 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

 

 

 

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno je, kao da se hoda ulicama tog grada.

Jedna od veoma čestih ljudskih čežnji je da se istovremeno bude svugde po planeti, posebno u gradovima koji je diče posebnošću a gde je mnogima otežan pristup iz raznih, uglavnom lukrativnih razloga  pa se iznalaze različiti načini ne bi li se do željenih predela i urbaniteta doprlo. Uobičajeno je da se namernici (oni što ih čežnja razapinje a prilike ih sputavaju da se na put otisnu) laćaju geografske karte predela ili plana grada iz bedekera za turise, tu nalaze odgovor, neki put i zadovoljenje svojih htenja. Drugi pak, koji mogu da učine situaciju prihvatljivu sebi i svojim putešestvenim izazovima i namerama pripremajući se za poduhvat, pre otiskivanja na poletanje proučavaju iz mapa okruženje gde će se naći po sletanju kako bi navikli svoju ljubopitljivost na budući doživljaj ali u meri da im se ne pokvari iznenađenje bez koga putovanje gubi draž. U oba slučaja, i jedni i drugi, mada sa veoma različitim i sasvim udaljenim porivima,  čine dakle isto, hvataju se geografske karte, plana grada i bedekera.

Esej iz knjige „Iznuđena arhitektura“ koju pripremam za ovu godinu

Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom kada je uređivao pećinu obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola i da ga grade Inuiti, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak.

Taman prođe ono sa aflatoksinantnim mlekom i misliš da je repertoar gluposti za ovu godinu ispunjen i da možeš da se bar malo opustiš a onda pročitaš u novinama:    

 Karadžićev plan: Marakanu i "JNA" srušiti, pa sagraditi jedan stadion!

Nema komentara, nemoćan si pred ovim nasiljem na pamet. Još je gore što će se oko ove nebuloze razviti burna, kreativna diskusija po štampi i teveima i po kafićima i politkomovima, eto, ima tužni narod čime da se zanima.

Dakle, ipak ne mogu da odolim a da ne kažem o tome. Nacionalni stadion u Beogradu je na vidiku i već je potpisan ugovor o tom poduhvatu, neki Englezi su u pitanju izgleda, mada se ne zna odakle pare i gde će taj objekat da bude izgrađen, ali nema veze, idemo napred uprkos logici i ekonomiji koje kao što je iskustvom i empirijom u ovoj zemlji dokazano, samo otežavaju stvari i koče napredak. I kako to biva u naviknutoj brzopletosti koja je postala način ponašanja o realnim potrebama se ne govori, ni reči o tome, koga to još zanima, velike reči i ideje su važne kao i oko svega drugog u državi.

Prolazi polako nepogoda izazvana poplavom aflatoksikovanog mleka pa je nekako ostala po strani Genetski modifikovana hrana (GMO) za koju se tvrdi da je zaslugom vlasti pre svega, građani nebesne otadžbine ne konzumiraju. Samo zdravo i vitaminski bez obzira na procente koji su po Ajnštajnu podložni relativizaciji i to po potrebi dužnosnika kad se vade iz problema u koji se nepromišljeno sami uvaljuju.

Ali budimo realni, GMO se proizvodi iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi. Toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. Povrće tako poraslo je kao kičicom molovano, čak i oku ugodnije nego što to priroda na svoj starinski i stereotipan način može da priušti ogladneloj planetarnoj populaciji.

 Izvinite, neoprezno sam izbrisao blog sa svim komentarima ... evo ga opet za čitanje ... Posebno mi je žao sjajnih komentara i još jedno izvinjenje komentatorima !

 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.

 

Razmišljam o tome kako je Miguel de Cervantes u ono vreme, negde početkon sedamnaestog veka,  bio vidovit, kako je putovao kroz vreme i kako je našao put do inspiracije ovom  savremenom Srbijom gde nema vetrenjača već vodenica ... i onda, još tada nastade Don Quijote de la Mancha ...  i borba sa vetrenjačama ... ovde je u punom jeku ...