Osmatračnica sa koje posmatram osamdesete se konačno uzdigla na visinu sa koje mogu da priuštim priču o tom vremenu. Shvatio sam i smisao „istorijske distance": ona nastaje kada postoje čitaoci koji nemaju pojma o vremenu o kome pišete. Kao u anegdoti koja poredi čitanje i hodanje po ćupriji na Drini, pisati za one koji su ćuprijom hodali riskantan je posao. No, zadovoljavam se time

Civilizovanost društva i uspešnost države se mere po tome koliko su sposobni da pomognu najslabijim svojim članovima. Koliko nisu gluvi na pozive u pomoć teško bolesne dece. Ne one dece koja mogu da se izleče, nego one koja neće dočekati da porastu, za čiji svaki dan života i svaki tren bez bola se bore njihovi roditelji.

"Teško bolesna deca umiru polako i nikoga nije briga.

 Rečeno im je da se nečinjenjem dešava tiha eutanazija dece . Ove godine ih je umrlo nekoliko",

 kaže Majka, kleinemutter i još jednom poziva u pomoć:

 Blogeri traže

1. Da do 1. januara 2014. godine RFZO donese podzakonski akt kojim definiše dijagnoze retkih i teških bolesti dece u Srbiji i novac za njihovo lečenje, lekove i podršku njihovim porodicama.

2.  Da Ministarstvo za zdravlje do 1. januara 2014. godine utvrdi protokole za lica u lokalnim samoupravama zadužena na osnovu Zakona o pravima pacijenata za posebne protokole kojima se vodi briga o ostvarivanju prava teško bolesne dece i njihovih roditelja.

Nigde nisam plaćao manji porez nego u Srbiji. To ne znači da nema država u svetu gde ne bih plaćao i manji ili nikakav porez. Samo tamo ne bih nikada živeo. Ali zato u poređenju sa Nemačkom, Kanadom i USA, Srbija je poreski raj. Za mene. Sa druge strane, one uboge građane koji zaradjuju 200 evra mesečno, država dere bez milosti. Takvi u navedenim zemljama ne bi plaćali nikakav porez. A kod nas oko 110 evra ili 55% na neto tj oko 45% na bruto. Tako da u proseku, naši porezi nisu najviši. A u detalju su za mog kolegu fizičkog radnika iz Vranja, toliko nerazumni i nepravedni da boli.

Kao srpski pravoslavni peder ovog srpskog pravoslavnog kišnog dana nisam imao pametnija srpska pravoslavna posla, osim da srpski pravoslavno klečim na srpskim pravoslavnim kolenima i srpski pravoslavno obrađujem jedan srpski pravoslavni veliki neobrezani #BIP#. Usred te srpske pravoslavne radnje na moj srpski pravoslavni um pala je srpska pravoslavna ideja. Iz sveg srpskog pravoslavnog glasa povikah „Srpska pravoslavna eureka“ i u tom srpskom pravoslavnom trenutku poprska me srpska pravoslavna sveta vodica.

Ustadoh, kvrcnuše mi moja stara srpska pravoslavna kolena, dadoh srpskom pravoslavnom momku 20 srpskih pravoslavnih evrića i izbacih ga kroz srpska pravoslavna vrata. Dok je srpski pravoslavno odlazio reče mi da se možemo srpski pravoslavno videti opet sledeće srpske pravoslavne nedelje. Ali ja srpski pravoslavno ne obratih pažnju na njega, jer mi je na srpskom pravoslavnom umu još uvek bila srpska pravoslavna ideja. Uzeh u srpske pravoslavne ruke srpski pravoslavni telefon te srpski pravoslavno pozvah svog srpskog pravoslavnog brata Bobana, te mu srpski pravoslavno ispričah o svojoj srpskoj pravoslavnoj ideji, da bi bio srpski pravoslavni red da preimenujemo ovaj blog u srpski pravoslavni blog. Moj srpski pravoslavni brat Boban je bio srpski pravoslavno oduševljen, tako da vas u duhu srpskog pravoslavlja obaveštavam da ovaj blog nosi novo srpsko pravoslavno ime.

Dobro se sećam kampanje „Jul je cool" i reklamnog spota „Levo, lepše" u kome, kad se skrene desno divljaju četnici koji pale, ruše i siluju, a levo je sve fino, krasno i slasno. Ta kampanja zastrašivanja nije bila posebno uspešna, ali je zastrašivanje često korišćeno u predizbornim kampanjama. Na predsedničkim izborima kada su se za „presto" nadmetali Boris Tadić i Tomislav Nikolić zastrašivanje su koristile „demokratske" snage. Predstavljano je da će, ako Nikolić pobedi na izborima, Srbiju potresti zemljotresi, uragani i ostale prirodne i neprirodne nepogode - nešto slično što sada možemo da vidimo u filmu „2012". Nikad nisam dobro reagovao na zastrašivanja, a tada su mi bila posebno degutantna, tako da sam izašao na glasanje, na listiću dopisao „3. Jelena Karleuša" i glasao za nju. Nakon fijaska na izborima na Voždovcu primećuje se panika kod gubitnika koji su započeli postizbornu kampanju zastrašivanja i traženja krivaca za neuspeh. Naravno, kako nalaže srpski običaj, krivci se nikada ne traže u sopstvenim redovima.

Imam problem. Ne znam da li sam više sposobna da prepoznam i tačno odredim šta predstavljaju razne pojave koje me prate ili okružuju. Da li je nešto ironija, sarkazam, možda groteska? Učila sam mnogo o tome u školi. Naročito van nje.  Dakle, umela sam da je prepoznam. Štaviše, smatrana sam za osobu kojoj ironija, makar u načinu izražavanja, nije strana. Ipak, sve mi se pomešalo.  Pa mi se učini da je paradoks. Ili da sam Alisa u zemlji čuda. Ili da su te pojave “collateral damage” tranzicije u kojoj živim(o)? Ili da ne znam šta je demokratija, pa sam pogrešno glasala. Ili da sam imala pomračenje uma kada sam glasala. Ili da sam Jozef K. u dva Procesa. 

Jer, kako se zove to, kada vam bivši režim sruši privatnu kuću, na vašem placu koji  se igrom slučaja graniči sa jednom bolnicom, uz objašnjenje da je “drugarica poželela da se izgradi šetalište za bolesnike i još jedno bolničko krilo”? A vas pozovu komšije i kažu: “Upravo su vam srušili kuću, a plac sa Dedinja izmestili u Batajnicu” (umeju i komšije ironične da budu). I vi dođete i zateknete umesto vaše kuće i placa – krater. Kako se to zove? Okej, recimo da znam kako se to zove. Ali kako se zove to što nova vlast, 

Ja: Pazi, mogu da ti kažem istinu a mogu i da te lažem pa da sačuvaš idealizovanu sliku o meni. Samo reci kako više voliš.

On: OK, znači jesi. Znao sam da ćeš priznati. Kad je Obama priznao Amerima, možes i ti meni.

Ja: Dobro. Jesam. Ali ne kad vozim. A ti? Nemoj mi reći da si i ti duvao?

On: Ja nisam. Ni ne pijem još. Ne brini se. Neću skoro. Tia Nini mi je rekla da ne bi trebalo pre šesnaeste.

Ja: Odlično ti je rekla tia Nini. Kad ubuduće s tim u vezi budeš

Vozio sam auto vec tri godine, bez dozvole, i Juliju, nesto krace, uz njenu dozvolu.

I pricao sam joj da jedva cekam jul, jer ce joj svakog dana biti imendan, pa mogu da joj cestitam.

Ona se slatko smejala i govorila da voli da joj cestitam, ali svaki dan, ali svaki dan...

I onda nam je sudbina skrojila drugo odelo.

 Roditelji retko imaju sluha za dosaptavanja svoje dece a okolnosti skoro nikad.

Nju su odvukli na planinarenje, na osvajanje neke Transverzale, penjanje na Triglav i skupljanje pecata u planinarskoj knjizici a trebalo je da ja

   U Srbiji se dnevno popuši oko 70 miliona cigareta, tj oko 3,5 miliona kutija. Jedna od njih je moja.
Po nekim istraživanjima, Srbi su po potrošnji cigareta u Evropi odlična srebrna medalja, odmah iza braće Grka.
Nema, na žalost, podataka koji smo po potrošnji bensedina, ugljenmonoksida ili ribe po glavi stanovnika, ako bi Neko krenuo da drži slovo o „zdravlju nacije“, odmah da prekinem tu muku.
LM, naš dragi ministar Tomica Milosavljević rešio je da Srbima nanese još malo zdravlja, a sreća i zabava se podrazumevaju :

X puta do sada sam napisao da nisam ljubitelj istorijskih analogija i/ili paralela. Po sebi one su pojednostavljenja - sve specifičnosti istorijskih trenutaka / događaja / ličnosti [čega god] moraju biti dobrano potkresane da bi stale u kalup analogije.

Od svih strahova koje sam ja sebi uvrteo u glavu 1999, jedina stvar koja me je ozbiljno plasila bilo je ludilo.

Sve je bilo prihvatljivo osim toga. Cak ni strah da bi nesto moglo da me iskasapi, pa da me ostavi invalidom nije bila ni priblizno strasna kao pomisao da bi mogao da odlepim.

Ali ta pomisao, ludilo...

Tajni projekat Beograd na vodi dobija epske dimenzije spasioca cele srpske privrede. O njemu niko ništa ne zna, ni jedan ugovor nije pokazan javnosti, nikakva ekonomska analiza nije urađena, a na sve strane pljušte tekstovi oduševljenja od BOT-političara, BOT-novinara i BOT-analitičara o novom fantastičnom projektu koji će spasiti Srbiju od ekonomskog kolapsa.

Ima mišljenja u okviru psihijatrijske nauke koja tvrde da je homofobija u stvari prigušena ili potisnuta homoseksualnost. Utuljeno kandilo, što bi rekao Dragiša Vasić. Dakle, agresija homofoba prema homoseksualcima posledica je panike koja se javlja zbog vlastitih latentnih homoseksualnih sklonosti. Osobe koje su načisto sa svojom seksualnošću nemaju potrebe za vršenjem nasilja nad drugačijima, kaže ovo, ne tako retko, psihijatrijsko mišljenje.

Međutim, fizičko nasilje koji se dešavalo u nedelju 10. oktobra 2010, a naročito mentalno nasilje koje