Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

 

 

Ово је више један од оних "драги дневниче,..." уноса него неки нови угао гледања на горућу ствар.
Сећам се да сам овде доста година раније имао неку расправу о питању Косова и ту се наравно причало пуно о историји, Туцовићевом виђењу ствари и сведочењу, попису Влковог вилајета из 1455, итд. Не сећам се тачних ставова, али се сећам да сам тад много прагматичније гледао на целу ствар, на улогу Србије и одговорност Србије за данашњу ситуацију. Мислио сам да се ампутацијом може прићи ближе миру на свачију корист, да модерне нације у модерна времена могу да апстрахују територију као једну од најбитнијих ствари које контролишу.

 

Има једна ствар у вези са Западом која се ретко где појављује у дискурсу а мени делује јако релевантно.
Преовлађује утисак да људи на Западу како домицилни, тако и имигранти верују да су домицилни помогли имигрантима дајући им део своје коре хлеба и уточиште од њихових заосталих друштава у којима нису могли да се наплате/остваре/изразе

 

Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

 
2021-01-10 09:57:11
Budućnost| Društvo| Filozofija| Ljudska prava| Politika

It's OK

little_radojica RSS / 10.01.2021. u 10:57

Наслов текста као мој одговор на питање које се од 6. јануара најчешће чује: да ли је у реду ограничавати слободу говора?

Овим одговором сам изненадио и самог себе, јер ми је први инстинк говорио - не, никако, пупупу! Ту је позната максима Волтера, о брањењу права саговорника на мишљење и поред неслагања, као нека врста светионика

 
2017-02-21 05:18:31
Astrologija| Društvo| Film| Politika

Strateške greške DJB-a

little_radojica RSS / 21.02.2017. u 06:18
Покрет ДЈБ је направио своју прву велику стратешку грешку. Парадоксално је да је то управо - одустајање од сопствене стратегије! 
Да "филмски" дочарам дубину грешке послужићу се сценом из Куросавиног филма Кагемуша (Ратник из сенке) који се на много начина бави управо стратешким играма на којима и Радуловић као председник Покрета и Душан Павловић као потпредседник отпочетка нарочито инсистирају.
Дакле, стари господар, познат по својој мудрој државничкој стратегији и војној тактици оличеној у максими "Хитар као ветар, тих као шума, жустар као ватра, стамен као планина“ (Swift as the wind, silent as the forest, fierce as the fire, immovable as the mountain.") несрећно гине и земља (стицајем околности) остаје његовом плаховитом унуку који није баш најјасније разумео значај сваке од ових ставки. Кад реши да напусти дворац ради контра-напада на надирућег непријатеља прави одсудну грешку коју његов саветник коментарише речима „планина се померила“. Епилог: његова чувена војска гине до последњег у бесмисленим налетима на технолошки и тактички узнапредовалог непријатеља.
 
 

Вест је да ће нешто мање од 800 километара пруга највероватније бити избачено из саобраћаја. Рез је заиста импозантан, бројка пара уши и очи, амигдала варничи и наређује да се сва крв слије у део мозга задужен за тражење кривца, али одатле стижу само опречне информације. Није то чудно, јер кривца заиста и нема, остао је сакривен негде између суштине и форме, као и много пута досад.

 

Овај текст (тј серија текстова) се дуго "кува", јербо је ствар крајње амбициозна ако се прича не заустави на уобичајеном синониму за јапански храну - сушију. Суши јесте аутентично јапанско јело које је освојило свет, међутим, Jапанци суши једу много ређе него што се генерално верује, а има их доста који живу рибу једноставно не могу ни да смисле. Па шта онда једу? Зашто су толико здрави? Хајде да видимо.

141893044.jpg

На слици: Гјуудон-шаке теишоку (донбури са говедином и лососом) - ланац ресторана Јошиноја, раширен по целој земљи. Што је цена хлеба за нас у смислу оријентира за инфлацију, то је гјуудон (без лососа) за Јапанце (прошле године поскупео за десет јена након двадесет пет година, са 280 на 290 јена)

 

Кад се удруже сујета, полу-знање (или премаскирано незнање) и утицај на друштвеним мрежема добије се једна од најгорих комбинација по интернет заједницу. Тако настају разне Слађане Велков са потенцијално огромним негативним утицајем на друштво.

Полу-знање у комбинацији са сујетом аутора говори му да има шта да каже, утицај на мрежама у комбинацији са полу-знањем да би требало нешто да каже, а утицај на мрежама у комбинацији са сујетом да не мора да трпи дискусију ни критику. Зато пише глупости, мисли да је паметан и - брише, банује све што му не иде у прилог.

 

Овај текст је наставак дискусије на теми изнетој на Сунце прошлог лета у овим текстовима КЛИК и КЛИК.

Шта смо тада имали: једну моју радикалну идеју о драстичном унапређењу пољопривреде и суштинско преоријентисање Света на соларну енергију, те друштвено-економске имликације такве трансформације. Из дискусије која је уследила смо научили много тога о економским, техничким и технолошким изазовима који би стојали на путу, али ништа што би суштински оборило ту идеју или понудило бољу алтернативу.

Шта се у међувремену дешавало?

Као прво уметник наслика позадину па ево наше: ово је већ девети месец за редом како се бележе рекордне температуре за период од годину дана. Не мора ништа да значи, али је прилично занимљив тренд у контексту ове приче.

Као друго, цена нафте је наставила да пада и отишла испод 30 долара, а постало је јасно да ће цена остати на ниском нивоу дуже време, да није само обарање руку Саудијаца и Амера поводом удела на тржишту и завртање руке Русији. Инвестиције у обновљиве изворе енергије су претекле инвестиције у фосилна горива по први пут. Продаја хибриних и електричних аутомобила је почела да опада, највероватније јер су под условима јефтине нафте конвенционална возила на бензин поново постала веома примамљива. 

 

little_radojica

little_radojica
Datum rоđenja:  01.08.1984 Pol:  Muški Član od:  08.05.2012 VIP izbora:  16 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana