Nije ovo priča ni rasprava o četnicima i partizanima, o komunistima i antikomunistima već o načinu poimanja naše stvarnosti i budućnosti, o tome kakvi smo i kakvim sami sebe zamišljamo i izmišljamo.

Slušajući, razgovore, rasprave i diskusije koje se vode oko raznih pitanja i na različitim nivoima počev od običnih ljudi, analitičara, akademskih građana, novinara, političara, partijskih glasogovornika i lidera, poslanika pa  do akademika,  primetno je da svi sve znaju i nema te teme o kojoj se neće izneti “kompetentno” mišljenje.

Evidentno je da su politika, istorija i nacionalno pitanje oblasti u koje se svi razumeju, znaju sve, imaju primere, lična iskustva, dokazane “zasluge” u smislu  “ja sam to davno rekao, napisao”.

Primetno je takođe da se svaka rasprava vrlo brzo prenese u prošlost, tražeći u njoj opravdanje ili uzroke sadašnjeg stanja, a ne libe se da čak predviđaju i budućnost.

Romantična prošlost, surova stvarnost i nepoznata budućnost su okviri i dometi te »analitike i umovanja», koja se može tolerisati kada su u pitanju obični ljudi, s obzirom i na njihovo obrazovanje, ali ne i onima koji se razmeću naučnim zvanjima i političkim funkcijama.

Interesantno je takođe da što se dalje ide u prošlost to je stanje bezgrešnije, a sva surovost se iskaljuje u obračunu sa bližom prošlosti i aktuelnim političkim neistomišljenicima. Evidentno je takođe, da se se u toj raspravi operiše sa izmišljenim i zamišljenim, iskonstruisanom na poiluistinama, neznanju i nekritičkom prihvatanju neistina i poluistina.

Naravno, takav pristup je više predmet razmatranja sociologa, psihologa, a neretko i psihijatara.

Ovo je samo mali uvod da bih preporučio sjajan tekst profesora Branka Milanaovića

Srbija, koja je nekada za Bugarsku, Rumuniju i Mađarsku bila Zapad, doživela je da ona postane Bugarskoj istok na zapadu, a Bugarska njoj Zapad na istoku.

Dovoljno je deprimirajuće da je za građane Srbije Bjeljina ono što je nekada bio Trst , a Bosna njen Zapad.

Puna su nam usta kako je Srbija lider na Balkanu, u regionu, ili kako hoćemo to da budemo, samo što nismo postali, te kako je ovaj ili onaj državnik, ministar ili strani zvaničnik izjavio upravo to.

Lepo je čuti ono što nam lepo zvuči, lepo je čuti i lepe želje ali nije lepo kad sami sebe lažemo

 Upozoravam da ovo nije tema o četnicima i partizanima.

Vlada Srbije je o tome već uputila parlamentu  odgovarajući predlog izmene Zakona o državnim i drugim praznicima i uskoro će se naći pred poslanicima. Tako će Srbija dobiti još dva državna praznika -  Dan primirja u Prvom svetskom ratu i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu .

Smatram da bi Srbija konačno trebalo da među  državne  praznike  vrati i Dan istanka, a koji će to datum biti neka se dogovore istoričari i učesnici ali bez stranačkih i ideoloških pristrasnosti i utrkivanja za jeftine dnevno-političke poene. To nije dnevno-politički već trajna nacionala vrednost slobodarskog duha i tradicije srpskog naroda. Taj dan ne treba vezivati za bilo koje ideološke kalkulacije već naći dan kada su ustanici izveli prvu akciju ili još bolje zajedničku akciju protiv okupatora jer je činjenica da su oba pokreta te 1941.godine krenula u borbu protiv okupatora. 

Deo obrazloženja može naći i u govoru predsednika Tadića

Prema pisanju štampe ,a štampa je dužna da izveštava objektivno, Srbija je od početka prošle godine zbog pogrešnih odluka državnih organa i funkcionera izgubila 170 miliona evra.

Spisak kikseva države je podugačak:

U poslednjih nekoliko dana bilo je mnogo vesti o zabrinjavajućoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji u zemlji , a mediji saopštavaju  alarmantne podatke o rejtingu i plasmanu Srbije na svetskim rang listama po mnogim bitnim pokazateljima. Građani ne znaju gde su baš rangirani ali osećaju sve teškoće tranzicionih benefita i još uvek ćute. Zato mislim da je  krajnje je vreme da Vlada Srbije obavesti javnost da je održala sednicu na kojoj je utvrdila konkretnu odgovornost, mere i rokove za izvlačenje zemlje iz nezavidnog položaja.

Govor episkopa Irineja i inicijativa da se konačno izvrši popis žrtava ratova 90-ih ali i 2.svetskog rata, su dve glavne poente ovog posta.

Danas je episkop Irinej u Novom Sadu progovorio o nečemu o čemu se SPC retko ili nikako nije izjašnjavala, a i kad se izjašnjavala ostavljala je utisak naklonjenosti jednoj strani. I kao što je to kod nas  uobičajeno, biće  pohvaljen od jednih i osuđen od drugih. Za jedne će biti konačno glas razuma iz SPC, a oni drugi će ga nazvati komunjarom.

Davno su svi narodi Evrope unutar sebe i u odnosima sa drugima rasčistili sa 2. svetskim ratom, popisali svoje žrtve, odali im i zajedno odaju dužnu poštu i po tom pitanju niti se dele niti svađaju. Jedino je u  Srbiji to i dalje izvor podela i svađa, a razlog je upravo što nije rasčistila sa samom sobom, pa ni popisala žrtve niti zna njihov broj. Još je veoma malo živih bivših četnika i partizana a neki od njih se više i ne sećaju na kojoj strani su bili. Međutim,

Sport prepun svakog  ..izma, ali je malo profesionalizma, malo viteštva, zdravog sportskog duha, jer se sve pretvorilo u bezobzirni način dolaska do novca.

Primitivizam, tradicionalizam, klerikalizam, nacionalizam, šovinizam, jeftini patriotizam, huliganstvo, a onda kriminal , korupcija, smeštanje, nameštanje, obračunavanja, razračunavanja, upucavanja, otmice, likvidacije, afere, umešanost političara i kontraverznih biznismena, povezanost međunarodne sportske mafije, dilovanje,dopingovanje, švercovanje........ samo su neke od svima vidljivih pojava u onome što se zove profesionalni sport u savremenom svetu i kod nas.

„Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”.“ Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost.“

Između ostanka u zagradama i na marginama moderne evroposke agende Srbija je realnim  kompromisima izraženim u famoznim fusnotama napravila još jedan korak koji je vodi bliže

EU .(Tekst svih Sporazuma možete pročitati u prilogu- nastavku posta)

Srbija je potvrdila je da je moguća politika EU  i rešavanje pitanja Kosova ali ne onako kako misle oni koji žive u vremenu s početka XX veka.

Upravo postignuti kompromis u pregovorima o Kosovu je nesumnjivo uspeh Srbije, pa ako hoćemo i zaslugom DS, koji se ogleda u nekoliko ključnih elemenata:

Misliti svojom glavom, pa još reći šta misliš a da to nije mišljenje šefa, pa još biti okrenut reformama i modernizaciji, nije nikada bilo popularno na ovim prostorima, pogotovo ne u vojsci, a bogami ni u strankama.

Генерал Понош је показао да официру, а поготово генералу, глава не служи само да се на њу стави шапка па макар била и војводе Путника, већ  да се њоме мисли и сме рећи то што мисли. Иначе, за капе је довољан и чивилук. Он је човек који мисли својом главом и са шапком

и без шапке.

 За разлику од многих који су углавном радили и раде на другима,правећи од њих послушнике, Понош је вредно радио на себи и стекао завидно образовање. За оне који не знају, Краљевски колеџ који је завршио у В.Британији школује највише војне, дипломатске и политичке функционере у области савремених међународних односа, спољне и одбрамбене политике.То га квалификује да може бити на свакој високој дужности па и министар, за разлику од многих који би тешко без страначке припадности могли бити и нижи руководиоци тамо где су сада највиши.

Када је својевремено Колин Пауел после  дужности начелника генералштаба постављен на место државног секретара за иностране послове САД, или код нас Коча Поповић, нико није ни сањао да ће у некој даљој будућности бити говора о неком генералу Поношу који би, наводно , могао бити помоћник министра

Evropski parlament je 19. januara 2011. na sednici u Strazburu ogromnom većinom glasova ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom - za je glasalo  612 poslanika, dok je 38 bilo protiv.

Rezolucijom se pruža podrška prijemu Srbije u EU, ali se i vlasti Srbije pozivaju da okončaju saradnju sa Haškim tribunalom, započnu dijalog sa Kosovom i dovrše započete reforme kako bi Srbija napredovala ka članstvu u EU.Nesumnjivo da će zahtevi i stavovi izneti u Rezoluciji biti predmet političkih sporenja kod nas, uz već viđena tumačenja kako se kome svidi.

A da ne bi bilo kao sa tumačenjem R1244 iz koje uzimamo što nam se sviđa a izostavljamo ono što smatramo da nam ne ide u prilog, bilo bi dobro da se naši političari i sve stranke jasno očituju kako koju tačku shvataju. Naravno zahtevi ili očekivanja izneta u Rezoluciji nisu ni naredbodavnog ni ultimativnog karaktera ali  to ipak  zajednički dokumenat EP u kome su aktivno učestvovale i države koje nisu priznale Kosovo. Dakle, od Srbije se ne traži faktički ništa što ona sama nije prihvatila i nije se bunila.

Upravo iz tih razloga , a i da ne bude da nam nije kazato,  valja navesti tačke u kojima su formulisani stavovi i zahtevi u vezi Kosova, odnosa sa susedima i regionalnoj saradnji, kao i  pitanje saradnje sa Haškim tribunalom.

Pa evo tih tačaka: