(листањем породичног дневника у поводу .....170 годишњице 12 јуна)

седим неки дан у стану блиског рођака , пијуцкамо освежење од врелине овог јуна коју уз помоћ клима уређаја подносимо ,са прозорским погледом на Петроварадинску тврђаву, у вишеспратној кући саграђеној с'почетка седме деценије века претходног на месту Brukšаnca (некадашње војно утврђење на бачкој обали Дунава чија је посада чувала понтонски мост ка Петроварадинској тврђави ) тик крај данашњег Варадинског моста и докони листамо напабирчене остатке дневничких записа деде нам Стевана (кадгод исчепрканих у породичној заоставштини) а насталих управо у ове дане јуна поодавне 1899 г. у поводу пола века од 12. јуна 1849. године када је Нови Сад  умало сравњен са земљом ,а Породица нашег Претка остала без некретнине , те опљачкана.

јутро, буди ме мелодија шарки на капцима прозора док жмиркањем цедим мрак из очију. ветровито је ово поморавље но све више ме маами. ноћу уживам у треперењу звезда јер калота небеска је без смога умишљајући ,негде ваљда прочитано ,да је свету више стало до мене него што то јесте а то одрастањем нажалост заборављамо слуђени перфидношћу утонулих терминолошких разлика међуљудских недорека који се труде да угуше живот у нама.сећања посебно.дани су пак .....прича за себе.

(листајући ми  дневник г. 2014)

                      - треба писати живот,а не литературу , Mr. Henry Miller

теренац,подоста се дружим ,сусрећајућ' разнолике ликове ,уочавајући оно што их повезује,а то је недорек тема избором бременитих,вазда спремних на дијалог без краја и конца ,још ако је сусрет уприличен у некој кафани стичеш утисак да гласовна галама сличи просторији пуној диптера и хемидиптера (намамљених чкиљавошћу сијалице с'плафона од коју десетину свећа усраном од мува) чијој зуки наликује.

и зашто НЕ ако ДА далеко уху милозвучније чучне (дитреба) у одговору успаљене намигуше са подоста километара леђно по лежајевима камионским ибарском пређених ,кад јој генитални запеченко Срђ , црвенећи, искрено понуди да јој својим срамежљивим зломизгаћа растера фауну из флоре пубиса олупаног

                      запажам, дакле постојим (г. В. Пиштало)

супруга ми седентан тип личности, радни век лаб.послу усмерена, вођена Ајнштајновим указом - учи од прошлости, живи за садашњост, надај се сутрашњици а важно је само да не престанеш да постављаш питања. па панзионерки у 8 ж. деценији, још вазда интернет преферансу, те кућној клавир свирци посвећеној, предложих да је усмерим на неопходни број дневних корака па иницирах да се у девојачкој соби са погледом на башту, неки дан ,постави трака за ходање.испоручиоци поменутог помагала одрадише своје, усагласисимо се око одговарајуће класичне музике прилагодљиве тој врсти телесног напора и ....наравно, Унуци узурпираше траку како би тренирали трчање да се не бламирају без кондиције, зимским периодом наметнутом, јер пролећа ево, па супруга одложи намеру, док се Они не издувају рекреативном новином у кући .....на дохват.

(присетом у поводу )

апио ме неки афазични ступањ главомрака као да сам сав свој немир душевни сублимирао у досадашњим писанијима док омнипотенције ни у трагу. мис'им ,као да ми се заклопила Пандорина кутија подсвести заснована на егзибиционизму коришћеног вокабулара те ме затекло сомнабулно стање свеопште кљокнутости кое ме спутава да до детаља се распишем како бих држао себе на окупу ......и сад .......штаетуе.

    - ко може да nam objasni svrhovitost dešavanja u našim životima. (Гђа С.Радојичић)

   - ono što primećujemo kod drugih je refleksija onog što preziremo u sebi (прочитах)

читалац би писцу требао да верује да влада својим занатом.није то само питање стила треба наиме бити дорастао жељи да давнашња збивања поново оживе јер читаоцу појаве за које не зна морају бити заоденуте у разумљиву причу ( а не ко она којој само недостаје конобар - не зна се ни ко пије ни ко плаћа). плетење речи у магловит смисао томе може само одмоћи ,док, пак банализацијом, се често постиже уверљивост причања.а није ни да ,са напором скрпљане крпарије и преписарије, понекад не помогну ......упс.

“Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.”Milorad Pavić  

PREDEO SLIKAN ČAJEM (8/x)

Prosveta Beograd (1988)