Građanin je sedeći u kafeu ugledao na ruci mladića za susednim stolom bogato iscrtani tattoo, grafika crteža nije bila sasvim jasna, nazirao je tri spirale u raznim bojama, polazile su od lakta a pri ramenu kome su spirale težile mogao se naslutiti oblik sličan tornju sa svetionikom na vrhu. Motiv mladog čoveka za trpljenje i nošenje crteža takvog sadržaja na sopstvenom telu mu nije bio jasan, nije mogao iz njega da pročita i dokuči poruku koja je crtežom odaslana. Zna da je tattoo iskaz sopstvenog stava, beleg i poruka, znak na koži kojim se prezentuje, za sebe ili okolinu, lični stav izrečen svojim, autentičnim jezikom, nešto sasvim intimno ali kad se nađe na mestu koje okolina može da osmotri onda je poruka ipak javna i intimu iznosi u gradski prostor. Poruka tako ispisana, nacrtana ili prilepljena na koži ljudskog tela je samoobeležavanje, potčinjavanje nečemu, podsećanje i beleženje sećanja, skladištenje uspomena, slanje poruke i iskazivanje poštovanja nekome ili nečemu što je označilo važan događaj iz životnog iskustva.

 

  Uživanje je gledati tu našu dvosmernu komunikaciju sa jevropom, dvosmerna ali u mimoilaženju, zaobilaženju i gde svako čuje ono što mu se dopada a posle priča šta mu odgovara ... more mani priču onog drugog, i onako se zna tekst unapred ... 

Bitno je da u ovoj teškoj situaciji (sic!) ne preovladaju neki tvrdokorni tradicionalisti uparloženi u svoje stereotipe i spreče da na scenu stupi nova misao koja vodi do zelene grane ... (1)

Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, muzika u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja odmah, digest knjige pa „Rat i mir“ na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već podosta odmakle. Ovde u Beogradu ima od toga, u nekim detaljima se i prednjači (ili preteruje a to se čini kad je skraćeno uverenje da je ok to što se čini) ne bi li se pokazalo da i tu pored ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, blokiran stereotipnim, naviknutim pravilima i metodama struke, nije uvek u stanju da spreči uticaj na gradsku sliku i priliku onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju i vršljaju po urbanoj matrici koja preti da takođe postane medij za poneti.

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

 

Beogradski urbanistički planovi se rade i dalje pa je ovo obaveštenje korisno za one koji to ne primećuju. A moglo je da se propusti čak i uz napetu pažnju na času jer je u protekle dve tri godine ova gradska delatnost izmaknuta oku javnosti, ima u novinskom oglasu da će biti prezentacija plana i onda ništa, ode Ravijojla u zasenak. Nema posle o tome po novinama, nema razgovora, nema kritike, nema osvežavajućih i poticajnih izmišljotina dežurnih sumnjivaca, osim pohvalne najave ili objave glavnog gradskog dužnosnika a kada mu je to zgodno i za njega korisno.

Ova toplina po gradu navodi da se poveruje u činjenicu da najavljeno globalno otopljavanje na planeti koju nastanjujemo nadolazi, dakle ovo sad je malo dete od otopljavanja, biće mnogo, još toplije, kao pre nekih milion godina. To neće ostati bez izvesnih posledica i podrazumeva se da je to prilika za različite scenarije i pretpostavke o tome šta će se desiti ako proces zagrevanja planete uznapreduje, pa se pusti led sa vrhova planina, ali se istope i Antartik i Artik, i gde će se onda sa tom silnom vodom. Kažu kompetentni da će se to svakako desiti, ustvari, već se pomalo događa, pa će uticati i na poljorpivredu i na životinje, nestaće ove što ovde rastu a nastaće neke druge biljke, ako ih uopšte bude, građani će morati da menjaju garderobu, zimski turizam će očito izumreti, a o gradovima uz mora i u dolinama da se i ne govori.

Ovih dana hodam Kopaonikom po stazama Nacioanlnog parka i vidim neverovatnu količinu posečenog drveća svugde okolo, stotine primeraka uglavnom zimzelenog soja mada ima i drugih vrsta, onih listopadnih. Oboreno drveće je značajnog obima, impresivne visine a po ogoljenim godovima gde je testera prošla može se zaključiti da je zdravstveno stanje stabala bilo u veoma dobrom stanju. Kažu očevidci ove necivilizovane i drske akcije koja degradira ili čak poništava sve državne priče o navodnom očuvanju životne sredine da to traje nekoliko proteklih meseci a nastavlja se nesmanjenim obimom.

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.