Izvinite, neoprezno sam izbrisao blog sa svim komentarima ... evo ga opet za čitanje ... Posebno mi je žao sjajnih komentara i još jedno izvinjenje komentatorima !

 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

Moderator je vratio izbrisani blog sa svim komentarima, da imate sve postove na uvid ... 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

Oni što su legalno gradili, plaćali takse, zemljište, vodovod, struju, poreze, projekte, trošili vreme po institucijama čekajući neki put koju godinu ne bi li se dokopali potrebnih dozvola, gledaju zbunjeno i verovatno imaju problem sa kapama jer spadaju zbog ušiju koje rastu na magareći način.

Urbanistički plan za novo naselje u Novom Sadu beše tema u CEP-u 1985 godine, vođa je bio arhitekta Braca Gaković pa je da bi to sve bilo kako treba doveo i rašljara iz Zagreba da stavi kuće gde je zdravo tlo. Urađeno je nekoliko uvodnih istraživanja sa ciljem da se  postave predhodna pitanja i predlože mogući odgovori o građenju grada. Učestvovao sam u tom poduhvatu, napravio za tu priliku radne beleške pitajući se kako napraviti grad, i prezentiraću ih bez ispravki, onako kako su pisane te daleke 1985 godine.

Tako je bilo i onda davno o tome kako se pravi grad a i sada isto u kome ćemo da živimo i da bude lepo unutra pa prvo mora da se smisli grad za nas a ne neki što je bio da se preuzme ili da se izmisli neki sasvim bez veze što ne uzima u obzir nas kakvi smo ...

... ne stidim se baš mnogo od toga kakvi smo i onda za grad treba pre svega entuzijazam i optimizam da se više ne žalimo na ono što smo do sada napravili ajde malo da ostavimo na miru taj Novi Beograd i da energiju koristimo za kreiranje novog možda neće ništa da ispadne ali ako se ne pokuša onda neće ni da bude i mora da ima nade jer ako toga nije onda idemo odmah u majčinu i šta će nam grad i mora inicijativa za to da dođe do arhitekata jer su oduvek to radili i bili odgovorni i piramide su pravili a sada samo moraju da slušaju neke bez veze ...

Prolazi polako nepogoda izazvana poplavom aflatoksikovanog mleka pa je nekako ostala po strani Genetski modifikovana hrana (GMO) za koju se tvrdi da je zaslugom vlasti pre svega, građani nebesne otadžbine ne konzumiraju. Samo zdravo i vitaminski bez obzira na procente koji su po Ajnštajnu podložni relativizaciji i to po potrebi dužnosnika kad se vade iz problema u koji se nepromišljeno sami uvaljuju.

Ali budimo realni, GMO se proizvodi iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi. Toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. Povrće tako poraslo je kao kičicom molovano, čak i oku ugodnije nego što to priroda na svoj starinski i stereotipan način može da priušti ogladneloj planetarnoj populaciji.

Taman prođe ono sa aflatoksinantnim mlekom i misliš da je repertoar gluposti za ovu godinu ispunjen i da možeš da se bar malo opustiš a onda pročitaš u novinama:    

 Karadžićev plan: Marakanu i "JNA" srušiti, pa sagraditi jedan stadion!

Nema komentara, nemoćan si pred ovim nasiljem na pamet. Još je gore što će se oko ove nebuloze razviti burna, kreativna diskusija po štampi i teveima i po kafićima i politkomovima, eto, ima tužni narod čime da se zanima.

Dakle, ipak ne mogu da odolim a da ne kažem o tome. Nacionalni stadion u Beogradu je na vidiku i već je potpisan ugovor o tom poduhvatu, neki Englezi su u pitanju izgleda, mada se ne zna odakle pare i gde će taj objekat da bude izgrađen, ali nema veze, idemo napred uprkos logici i ekonomiji koje kao što je iskustvom i empirijom u ovoj zemlji dokazano, samo otežavaju stvari i koče napredak. I kako to biva u naviknutoj brzopletosti koja je postala način ponašanja o realnim potrebama se ne govori, ni reči o tome, koga to još zanima, velike reči i ideje su važne kao i oko svega drugog u državi.

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

Šetaju Tagore i Ajnštajn tamo gore po rajskom ugođaju, pogledaju dole na planetu i vide šta se tamo svašta nešto događa i konstatuju: - jbte, džabe smo krečili ... ! 

Bruje žice na gradskoj i državnoj gitari o Generalštabovoj sudbini a čuju se i neki zvuci stručne, arhitektonske javnosti iz terce, arija je stara i note se slušaju već neku godinu ali sada je dostignut kreščendo i para uši jer je šeik ubacio žeton u ariston mada se uočava da je tekst promenjen, dopunjen i ima tamo novih reči koje se inače sreću na auto otpadima o čemu svedoči iskaz Birokrate u ulozi pomoćnika direktora u Direkciji republičkoj za imovinu koji glasi da stari auto ide na otpad ako je popravkja skupa pa se posle na auto pijaci ne dobije dovoljno para u odnosu na uloženo u generalku. O zaštićenom kulturnom dobru Birokrata nije govorio jer možda i nije znao da se o tome radi ili ga je bilo briga što tom staležu i priliči.

Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.