Opet jedno pitanje koje me u mom nasumičnom razmišljanju saleće. U poslednje vreme sijaset tumača majanskog kalendara, skoro sladostrasno nam saopštava - džaba ste krečili ! Složićemo se u jednom, da ništa ne traje večno. Bilo da su to planine, mora , svetovi, ili udaljene zvezde. Sve to bledi i nestaje , sooner or later. Mi, kao bića koja takođe nisu večita, prihvatamo to kao činjenicu.  Jednoga dana nestaće naša rodbina, prijatelji, političari, pa i mi sami, a i zemlja će jednoga dana prestati da se okreće oko svoje ose.

Pitanje je "Kada?"

 

 Po

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

okej, prethodni blog je obrisao B92 jer nije ocenio unos kao autorski tekst, a čini mi se i da postoji u pravilima da se ne sme nastavljati blogom na tuđi blog, ili tako nešto. Bojan B je pokrenuo veoma važnu temu po meni, odnosno na neki način, temu od vitalne važnosti za Srbiju u ovom trenutku, njeno ponašanje na međunarodnoj sceni. Bojanovu repliku možete videti ovde, kao i konsekventnu diskusiju.

u njoj Boki kaže, i oko toga mislim da je konsenzus u Srbiji, kako kod komentatora na portalu B92, tako i šire od toga, da je u osnovama ovo međunarodna politika danas  - 

Jedna reč znači ljubav -

vavrinka je odigrao danas meč svog života.

 

ali, to nije bilo dovoljno. doduše, verovatno nam je ubio noleta, videćemo od kog materijala je novak sazdan.

Dok se jevrejsko-arapski sukob približava polako drugom stoleću, ono što se odigralo u prethodnih 8 dana bio je prvi, gotovo isključivo raketno-vazdušni oružani sukob, smatra Njujork tajms. Izraelski ambasador u Americi, Mihael Oren, smatra da se Izrael u ovoj poslednjoj krizi nije sukobio sa Hamasom, već sa Iranom.

 

Dragi moji,

Evo nekoliko odlomaka iz mog novog romana ISAIJA, na koji sam ovih dana definitivno stavio tačku i koji će vas u knjižarama čekati od oktobra. Ili bar one koji još uvek svraćaju na takva mesta - u Grand zemlji tako retka.

 

 

Као и сваког јутра, стражар

 

 

Dvanaesto sunce je zalazeći krvavilo zapadseveristokjug dok je trinaesto sunce na istokujuguseveruzapadu najavljivalo zelenoljubičastu Zoru. Sedelo sam prekrštenih nogu na dijamantskom pesku, nije bilo zvuka. Mojih dvadesetsedam ušiju besposleno je ustaljenim ritmom kružilo oko moje troglave. Devet oko svake. Dvehiljadedvadesetpet mojih očiju gledalo je beskrajni dijamantsko peščani krajolik.

 

Prekrštavalo sam i odkrštavalo

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno je, kao da se hoda ulicama tog grada.

Jedna od veoma čestih ljudskih čežnji je da se istovremeno bude svugde po planeti, posebno u gradovima koji je diče posebnošću a gde je mnogima otežan pristup iz raznih, uglavnom lukrativnih razloga  pa se iznalaze različiti načini ne bi li se do željenih predela i urbaniteta doprlo. Uobičajeno je da se namernici (oni što ih čežnja razapinje a prilike ih sputavaju da se na put otisnu) laćaju geografske karte predela ili plana grada iz bedekera za turise, tu nalaze odgovor, neki put i zadovoljenje svojih htenja. Drugi pak, koji mogu da učine situaciju prihvatljivu sebi i svojim putešestvenim izazovima i namerama pripremajući se za poduhvat, pre otiskivanja na poletanje proučavaju iz mapa okruženje gde će se naći po sletanju kako bi navikli svoju ljubopitljivost na budući doživljaj ali u meri da im se ne pokvari iznenađenje bez koga putovanje gubi draž. U oba slučaja, i jedni i drugi, mada sa veoma različitim i sasvim udaljenim porivima,  čine dakle isto, hvataju se geografske karte, plana grada i bedekera.

 

Postoje momenti u ovom našem gradu kada se u gradu misteriozno otvore portali svetova i kultura i kada grad postane jedva velika i posvemašnja planetarna - Pachanga, жураја kolokvijalno. 

Nedavno su nam bili drugari iz Hrvatske, naseljeni sada u Rijeci, inače rodom  iz Zapadne Slavonije, iz dela koji je razoren bio ratnim sukobom. Nisu nikada bili u Srbiji, i o Srbima su se borili da ne misle onako kako im je okruženje nalagalo: kao o zlim ubistvenim četnicima koji haraju iza ugla spremni da ih pojedu i raščereče. Moji drugari pripadaju onoj generaciji koja je bila dovoljno stara da se rodi u Jugoslaviji, ali previše mlada da bi shvatila ratnu stihiju što im umalo nije razorila živote a jeste razorila okvire društva u kojem su otpočeli svoje mlade živote.

Tek, kada su sišli s druma, s ovu stranu Zapadne Civilizacije i Sveta, uprkos napetosti i uzbuđenim iščekivanjima da se dogodi najgore kada upadnu u ruke ovog genocidnog Naroda, drugari su našli nešto sasvim drugo - opušteni, srednjeevropski gradić, s prelepim ženama i nasmešenim momcima, grad dobroćudnih i pitomih ljudi, spremnih i ornih uvek za Pachangu.