На референдуму у Македонији умувано 3-4 питања унутар референдумског питања. Примећено, примећено ... као акт нечијег насилничког диктата који по сваку цену, користећи демократско изјашњавање као заклон, обавља своје стратешке послове, на рачун било кога ко се налази ван ужег центра сопственог система, па и на рачун ових који се "за своје добро" изјашњавају на референдуму. Да, примећено је то принципијелно залагање за демократију ... Али - баш Србија прва не сме да се буни због тога, нити да коментарише, макар и само преко својих тзв. политичких коментатора и других улизица и војника демагогије, јер и она примењује исте ствари, засноване на диктату моћи, у својој унутрашњој политици, и то према сопственим грађанима (за разлику од ове силе која мрцвари туђе грађане).
Konačno se odigrava ukrupnjavanje u srpskoj opoziciji. Istorija nas precizno i racionalno podučava da tamo gde političke organizacije centra i neposredne leve i desne okoline oko centra nemaju saradnju, pobedu odnose organizacije dalje i ekstremno daleko udesno od centra.
Posle već odomaćenih plagijata doktorata i kupljenih diploma, SNSovština se u Srbiji dosetila novog lopovskog trika: na javnim konkursima za dobijanje para iz budžeta Republike Srbije, dakle
Ko bi rekao da smo, kada navijamo na stadionima, ili dok pred ekranima vojujemo pobede po prvenstvima, kličemo tribunima, ili strepimo nad sudbinama junaka, već prilično zakoračili u - liminalno. Naime, koliko god zvučalo neverovatno, uverljivost raznih sportskih i drugih igara, filmova, emisija i pozorišnih predstava, knjiga i štampe, koncerata, reklama, kao i mnogo čega drugog u zabavi, politici, marketingu ili u umetnosti, dobrim delom prilično toga duguje, čemu drugom do i svojim - liminalnim elementima.
Vidim ovih dana Ministar zdravlja obilazio bolnicu u Kragujevcu. Ono što je zatekao je bilo sjajno. Prepuni hodnici, haos, prava realnost stanja zdravstva u Srbiji.
НАЈВЕЋИ МОРАЛНИ ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА
Итало Калвино је једном приликом савремени свет упоредио са паклом; у таквом свету, сматра он, једино нам преостаје да препознамо оне који паклу не припадају и дамо им шансу. Има ли друштвених и моралних алтернатива?
За производњу и проток идеологије глобализације, по речима недавно преминулог Пјера Бурдијеа, брину се ’доксозофи’, ’техничари мњења-који-себе-сматрају-ученим’, а који потискују праве филозофе и политичке проблеме постављају на исти начин као и пословни људи, политичари, и политички новинари (Бурдије, 1999, 15). Та идеологија, примећује исти аутор, састоји се од најкласичнијих претпоставки конзервативне мисли свих времена и свих земаља. Ипак, она забрињавајуће успешно постиже свој циљ, и то углавном употребом два међусобно неспојива аргумента, чија нелогична комбинација као да доприноси њиховој идеолошкој делотворности.
Један аргумент састоји се од рационализације новог економског поробљавања ... света као сурове али економски нужне планетарне промене; други се односи на величање новог поретка као коначно остварене телеологије једне прогресивне историје. С једне стране, прибегава се упорном, дугорочном симболичком ’утувљивању’ (новине и телевизија), све док, кап по кап, несвесно упијени ставови не постану свесна уверења и док ранокапиталистичка визија људског живота, као немилосрдне борбе за опстанак, не постане једина могућа, самподразумевајућа, очигледна опција. (Бурдије указује на читав скуп претпоставки који се намеће као неизбежност: инсистира се да је максимални приход, дакле, продуктивност и компетитивност, крајњи и једини циљ људског рада; или, пак, да је немогуће одупрети се економским силама; или се врши коренито одвајање економског од друштвеног, које се оставља по страни и препушта социолозима као нека врста отпатка.)