Toronto je u mnogo cemu neobican grad u Kanadi. Uglavnom je neomiljen van svojih granica, cak i onih administrativnih pa tako ljudi u suburbiji, koji zive tu gde zive zbog mocne ekonomske egzistencije metropolisa i opstaju na njegovoj periferiji - mnogi nikada i ne dodju u grad, iz mesavine straha i nezainteresovanosti ali sve krive na saobracajne guzve - ga ne vole.

Siguran sam da znate da je naslov parafraza naslova knjige Pereira tvrdi da...(i filmovane, Marčelo Mastrojani u glavnoj ulozi) mog omiljenog Antonija Tabukija. E sad, da ne ulazimo u to šta je Pereira tvrdio i zašto, mislim, kad sam već stavio naslov u kojem čvrsto i stameno stoji tvrdi, poče da me hvata malena, dijafragmu do ispod grla podižuća, panika.

емпатија

Draga moja,

Pariz me je dočekao umoran i siv. Zatrpan niskim oblacima. Teturao se kao mamurna skitnica, doduše dostojanstvenog držanja i u skupom odelu, ali pomalo zalutala u mračne ulice zaposednute senkama nekih ljudi što često psuju i preglasno pričaju. Sjaj prošlih godina mogao se naslutiti po gordim pogledima koje mi je upućivao kroz kapljice što su se kao suze slivale niz prozor hotelske sobe. Njegov pogled gord, a moj setan.

Ovo je prekoredni blog, zapravo biće ih više u naredne dve-tri nedelje. Razlog je taj što krećem na turu po Himalajima, koja je posebna tura u okviru ovog mog putovanja -- najozbiljnija, najteža i najizazovnija do sada.

Reč je o Anapurna kružnoj ruti koja je klasična trekerska ruta po Himalajima. Njome se može biciklirati otprilike 300-400 km, zavisno od toga gde je start i cilj.

sns ovo nije zeleo

Dan peti, 10. oktobar

*

Za razliku od prethodnih dana kada sam mahom gurala od ujutru do kasnih popodnevnih sati da bih tek predveče naišla na deonice kojima mogu da vozim, današnji dan počeo je skoro pet kilometara dugim spustom. Put je veoma dobar, zemljani, bez kamenja koje izviruje na sve strane, bez džombi i rupa.

Rano je i prohladno. Kada dunem, u vazduhu ostaje beli trag. S moje leve strane, iza prvih planina koje mi se čine nadohvat ruke, izviruju snežni vrhovi Anapurna Himalaja. Najviši pripada Anapurni II, špicast je i po obliku me neodoljivo podseća na Očnjak na Prokletijama, samo što je od njega viši za oko 6.000 metara.

sneg u Irskoj

dva sata kasnije

Poslednjih

10.10.2013.

Neee...!

Sa obližnjeg trga dopiru zvuci tonske probe."Opet neki politički skup", pomislio sam. U ovom gradu mi nešto mnogo mitinguju, ovo im uopšte nije prvi put. Ili sam ja baksuz, pa 'natrčim' ovde uvek kad ne treba... Ali kad sam već počeo da sviram, mrzi me da se premeštam. To premeštanje mi je uvek mnogo mrska rabota.

I baš kada su ptice iz parka počele nešto da se za**bavaju, da grupno lete u krug i 'deru' se, počela je i "čavka" sa trga da se dere u mikrofon... Pošto je izgleda to ipak bio neki koncert, a ne politički skup (nikako da krene neki govor), i bilo je veoma bučno, morao sam da se preselim na drugo mesto, koje, ispostavilo se kasnije, i nije tako loše. Naprotiv!