4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

 

Zadržaćemo se na početku 1550-tih, kada Mapuče ratnici, koji su se nalazili u službi konkvistadora, dobijaju pravo da jašu konje. Od dolaska Kolumba 1492, španski administratori bojali su se moguće pobune domorodaca ukoliko ovi nabave konje. Zbog toga su u svakom gradu i na svakoj hacijendi važile zabrane o njihovoj prodaji Indijancima. I pored toga, neki konji sami su odbegli, a neke su uspeli da ukradu preduzimljivi domoroci koji su službovali na imanjima belaca, pomažući im u dresuri.

Iako istorijski neminovan, proces indijanskog osvajanja konja sigurno bi potrajao decenijama,

 
Ponovo moramo da zastanemo i vratimo se korak unazad, na sam početak godine 1540. Prebacujemo se u drugu koloniju, severozapadno od Mendozine Nove Andaluzije – u Novi Toledo, u kome se nekoliko meseci ranije okončao građanski rat između vojski Diega del Almagra, slavnog osnivača narečene kolonije, i Franciska Pizzara, njegovog nekadašnjeg vernog prijatelja i saveznika u otkrivanju i osvajanju južnih teritorija i pljačkanju blaga careva Inka.

U
 

UVOD

Godine 2020, tokom svetske pošasti novog, nepoznatog virusa nazvanog Covid-19, pisac ovih redova zatekao se u južnoameričkoj provinciji Ajsen, na severu čileanske Patagonije. U nekoj od svojih šetnji, uputio se malo dalje izvan grada, te radoznalo zašao na privatno imanje iza jedne otvorene kapije, za koje će se ispostaviti da je lokalna uzgajivačnica konja. Zastajući da bi snimio plemenite životinje, sa iznenađenjem je otkrio da su konji pred njim, u najmanju ruku, neobičnog

 

3. maj

95262657_10219250220621111_6938321960753430528_o.jpg

Ovaj pas opasno liči na mene:

- Neutešan je kad ga gazdarica noću veže u kućici.

- Između hrane i otpuštanja

 

20. april

Iako trenutno ne putujem, blogovi i dalje izlaze, samo otprilike na dve nedelje. U najnovijem blogu pričam o tome zašto sam odustala od preseljenja i kako provodim vreme u izolaciji, a tu je i nastavak priče o bezimenom psu koji mi je postao prijatelj.

Odlomak:

"U Patagoniji ima mnogo lutalica. Mogu se videti ispred ulaza u prodavnice i zgrade, gde mirno leže, čekajući da ih neko nahrani. I ljudi im zaista donose hranu, brinući se i o tome da im podmetnu kartonske kutije kad je hladno ili kišovito. Stoga su sve te lutalice dobro uhranjene. Nikada nisam

 

1. april 2020.

U Čileu još uvek nije proglašena zabrana kretanja. Ipak, pitala sam vlasnicu stana u kome sam, a potom i lokalnog žandarma kog znam preko Ane da li misle da je uredu ako odem do Nacionalnog parka. Znam da su svi nacionalni parkovi zatvoreni, ali sam se ponadala da ću možda ipak moći da prošetam oko nekog jezerca ili da se popnem na neki od vrhova, koji nisu u sastavu NP. Smetnula sam sa uma da je u Patagoniji doslovno sve privatizovano i ograđeno, te da je skoro nemoguće naći neku skrajnutu stazu koja će vas odvesti na planinu ili kojom možete

 

24. mart 2020.

Ovih dana često se prisećam vremena bombardovanja, ekonomskih sankcija i potpune izolacije Srbije 1999, a ponajviše onog osećaja da si prepušten na milost i nemilost nekom neprijatelju, kog (skoro i da) ne vidiš, jer njegovi avioni lete superbrzo, a od preciznosti njihovih pilota zavisi tvoj život. Osećala sam se bespomoćnom, kao da sam ovca u toru, zarobljena, bez mogućnosti da izađem, bez prilike da se borim. Ta nemogućnost da se suprotstaviš, to čekanje žrtve na milost i nemilost agresora, saznanje da

 

19. februar

Postavila sam video o trekinzima u Nacionalnom parku Los glaciares u Patagoniji.

Takođe, postavila sam i galerije sa najboljim fotkama sa ovih trekinga.

Prvi deo je ovde.

Drugi

 

29. januar

Iako sam skoro deset dana u Čileu, nisam baš imala prilike da upoznam prave Čileance, da steknem neki određeniji utisak o njima. U nekom od tekstova pomenula sam da me Panamerika, ruta kojom se krećem, najviše podseća na Camino de Santiago - mnogo putnika, nomada, stranaca uopšte, a lokalno stanovništvo naviklo na njih i manje-više sve gleda kroz turizam. Međutim, čak i tako, počinjem da polako upoznajem ovaj narod.

Juče, šetam Puerto Natalesom, gradićem u kome se odmaram nekoliko dana čekajući bolje vremenske prilike za vožnju kroz nacionalni park

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana