Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

Vreme je... čudno. I kao pojam, i kao pojava. Ono je avatar onog našeg nedomislenog i ujedno najšireg spektra stvarnosti.

Prisećam se proleća koje upravo teče. Proleća koje to nije. Zato ga se i prisećam, kao da je nešto bivše, iako još uvek traje. Siv, poluvlažan i težak jorgan gotovo svih dana je navučen odozgo, kroz poluloptastu ravan gde je trebalo da se nalazi ona prefinjena, tanka, plavičasta posteljica večnosti. Pod tim teškim sivim plaštom dani su se nekako nezdravo sjedinili i sabili u utisak da su se samo prividno izdešavali, i, posledično, u utisak da

Ovoga vikenda, u "prestonici Banatskih militara" Tomaševcu, održano je jubilarno Deseto svetsko prvenstvo u banatsklim šorama. Titulom svetskog prvaka oklitili su se Orlovi iz Orlovata, dok su domaće ekipe morale da se zadovolje drugim (Čoke) i četvrtim (Marijevo) mestom - izmedju njih udenule su se Bečkerečke kere.

Banatske šore

(Igra na koju bejzbol liči)

Kad su čuli Ameri za banatske šore

Rešili su odmah bejzbola da stvore

 Nisam ja o svemu tome imao pojma te '76. kad sam prvi put postao svestan neke ''Olimpijade''.Ćale je krečio kuhinju a ja sam na tranzistoru slušao kako gubimo od ''Žabara'' 16 razlike na poluvremenu.Naravno, u basketu.

Sveti Stefan Dečansaki..slava mu i milost, kako su govorili i govore svi moji. Krsna je slava Kovačevića iz Ervenika, kod Knina. Slava moje familije.Nije zapovjedni svetac i u kalendaru nije označen crvenim no crnim slovima. Sveti Stefan je otac cara Dušana i veliki mučenik. On je svetac, a car to nije nikada postao. Mučenik je sveti kralj Stefan i slavimo njega, a ne njegova moćnoga sina koji ga je zbog vlasti, učinio žrtvom.Vrijeme je pokazalo kako je dugoročno, istorijski, bolje i dragocjenije bilo biti Stefan nego Dušan. Iako narodi u svome kolektivnome pamćenju i njihovi istoričari posebno,najčešće i najrađe, više vole moćne od onih koji su žrtve moćnih, mojoj familiji i značajnom dijelu srpskoga naroda, Sveti je Stevan Dečanski ( kad o njemu govorimo kao kralju kažemo "Stefan", ali kad govorimo o svecu kažemo "Stevan") najznačajniji svetac, od svih koji postoje.

.

Ako sam ja ja, kako ti to znaš? Postavljam ti pitanje na koje ni sam ne mogu da dam odgovor. To što me vidiš i govorimo jedan drugom, ne znači da sam ja ja ili znači da sam ja ja. Možda je sve iluzija?

Nagnem se nad bistru mirnu površinu potoka i vidim lik. Da li sam to ja? Bacim kamičak i lik se raspline u hiljade neprepoznatljivih delova i oblika.Da li sam to ja? Kada se voda ponovo umiri, opet vidim lik. Da li sam ja bio ja kada sam se prvi put nagnuo nad vodu potoka, da li sam ja bio ja  kada sam bacio kamičak ili sam ja bio ja kada se voda umirila? Možda ni jednom nisam

    Milena, lepa i hrabra  devojčica, duge crne kose sa pletenicom i crvenim obrazima,  volela je neobične  igre kojima je dokazivala svoje straplejnje, istrajnost  i odlučnost, gotovo redovno birajući mene za rivala, odnosno saigrača. Šezdesetih godina prošlog veka  nije bilo igračka iz prodavnica  ili  su se  čuvale na ormanima i kredencima, a dolaskom gostiju oživljale bi na kratko  u dečjim rukama. Zato smo znali da napravimo lukove i strele, drvene puške, praćke, lutke od kukuruzovine i blata, lopte krpenjače...ipak, najlepše igre bile su  u prirodi i sa prirodom.

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca. 

Otvorim jutros novine, i vidim, umro mi prijatelj iz detinjastva, Srđan Radulović. U 55. godini. Znao sam da je bolestan i da je bolest od koje boluje opaka. Da kosi one koje zakači. Nadao sam se negde u dubini vlastitih osećanja da će je on pobediti, onako dobroćudan, stamen i tvrd. No, nada je dobra samo za doručak, a za večerom se izjalovi.

Dakle, od jučer više nije sa nama Srđan. Odlazi na istinu, tamo gde su transcedentne stvari što bi kazali filozofi, a mi još neko vreme koje nam je dato ostajemo u imanenciji. Što je Andrić jednom zapisao - "svi smo zapravo mrtvi