Šonjo i Krvava Meri
  Ivanu sam upoznao u kasno leto '81, na velikoj žurci u velikoj gajbi Velikog Baje V bg gimnazije – tj Budućeg Velikog Baje gradskog odbora jedne Buduće Partije, srpske inkarnacije Džefa Kolbija, što je bila vip karta za "most wanted" kod devojčica u to vreme.

Rizikujući da ovaj tekst izazove bolna sećanja kod čitalaca, postavljam ovo viđenje blogera shmoo , poznatijeg kao Tasa, koga svi znamo i volimo. Dakle, prepustite se uživanju.

Dame i gospodo, I give you shmoo!

 

 

 

Посвећено мојим блогодругарима, Емсију/Чарливоју

Beograd je, par decenija unazad, nedeljom popodne obično bivao sasvim pust, daleko beznadežnije pust nego što to danas možemo i zamisliti. Ako ste želeli pravu gužvu u nedeljnom Beogradu, tih 70' i 80', mogli ste je naći na tašmajdanskom klizalištu, negde između 3 i 5 popodne*

Svi su bili tamo.

 

 

 

 

Za Šešelja znam od ranih osamdesetih. Bio sam na jednoj tribini u SKC-u kad je on iz publike prekidao moderatora Vojina Dimitrijevića svojim lucidnim i za ono vreme neobično hrabrim upadicama. Nisam baš siguran, Vojin je, otprilike, rekao da Jugoslavija nikad u svojoj istoriji nije imala iskustvo demokratije, građanskih sloboda, a Šešelj mu je replicirao da jeste - u vreme kralja Aleksandra.

Baš si ga, da prostiš, zasrao do balčaka sa onim brisanjem komentara!

Taman se vratim s puta i ulogujem, kad ono - няма нищо! A trebali su mi komentari iz tog bloga za jednu blogoanalizu Mitova Serbskih, gluposti raznih koju raja papagajski ponavlja bez uključivanja mozga (oni koji ga imaju). Počevši od onog tvog o bombardovanju porodilišta i čegaonojošbeše.

Neće

AleXandar Lambros

Joj, krasno i divno kak se samo volimo. Al meni opet nešto neprijatno. Sve se pribojavam istrčaću se s nekim neprimerenim komentarom. Tipa, „a sad nismo barbari, sad smo prijatelji stari", ili „da li bi ovakva ekstaza bila u Hrvatskoj za Miki Jevremovićem, recimo?". I on beše neka velika jugoslovenska zvezda, zar ne? Ili „čekaj, zar ne beše ona srala žestoko, još se sećam onog njenog nastupa sa Nenom Kunijević na francuskoj TV?". Al, ćutim, ne mogu, da mi neko ne pomene Srebrenicu, nemam stvarno tih nerava.

Danas je svakako dan za nostalgiju, na nju, hvala na pitanju, niko nije imun, zašto bi mene zaobilšo. Sluša se malo muzka Jugoslavije, sećamo se da smo na današnji dan baš lepo, obilato jeli, mi se radovali slobodnim danima, putovalo se dosta - kod rodbine na selo, jer svinjokolj je, a umeo je počesto i da nas obraduje sneg...
Trpeza je bila gotovo uniformna, ali svakako nije u

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik

 Средина августа у Грчкој, на мору. Ни дашка.Онај тренутак зрелог лета када престане сваки покрет ваздуха а море се притаји, тешко и глатко све до хоризонта. Тек понекад се заљуља и занесе, пучином прође дрхтај, обалу оплакну два-три таласа па све опет утоне у непомичност и нирвану. Једино сунце непрекидно сјакти на празном, већ истањеном небу и као да се топи на усијаном хоризонту.

Nači, nije bilo Pantele al je bilo Šekija.  

Nači,nije bile karaoka ali je bilo karamela. Onih mlečnih sa lešnikom (obične i bezimene) i "Visoko C" od Šumi, Lubljana.
Nači, bili su klakeri i kabeze sa sodom i bio je "Dvojni C" (na cevčicu, u tetrapaku, bratteee). I onaj sa Diskobolosom, što sam, priznaem, zaboravio kako se zove.
Nači, bio je sladoled na točenje, u kornetu (vanila, čokolada, jagoda, limun, šlus) i "Somboled" na štapiću!
Nači - pre Leviski bile su farmerke. Onda su ostale Leviske u smislu brenda dodatno izoštrene kao petstokec, i one neke Rifle, Lee, US Top. Ovo pod neke nisam poređao po kvalitetu; jednostavno, pored Levisa sve je ostalo bilo druga klasa.